Падом Берлинског зида и урушавањем СССР-а, новорођена Русија улази можда у једну од најтежих епоха у својој историји. Економска нестабилност, доминација и утицаји Запада, додатно су урушавали руско друштво што је проузроковало деценијску дезорјентисаност државе, чије су последице највише осетили њени грађани. Економску беду, корупцију и криминал у свим порама једног друштва најверодостојније је у савременој руској кинематографији посведочило филмско остварење режисера Алексеја Балабанова под називом „Брат” и „Брат 2” у другој половини девете деценије прошлог века. Оба филма „Брат” и „Брат 2” су провокативни, скандалозни и насилни, али ипак у њима у невремену када су снимани тиња јецај „руске идеје”, глад за правдом или нешто духовно а вредно и неуништиво, чак можемо слободно назвати нечим добрим у карактеру човека коме сумрак постсовјетске Русије не може ништа. Онда није ни чудо што је овај култни филмски диптих од премијере свог првог дела наишао на гађење од мањинске али моћне групе тадашњих статусних либерала, док је уједно код већине руске публике завршио у срцима, а најзначајније од свега да остварења Балабанова нису изгубила снагу ни актуелност до данашњих дана, значи да пуних 27.година представља непревазиђени култни филм постсовјетске кинематографије.
Главни лик Данило Багров кога тумачи Сергеј Бодров млађи (1971-2002), не бави се високо-политичким питањима, живи својим животом, тек свршени војник враћа се кући својој мајци. Обичан млад човек који је као и сви ишао у школу имао детињство као и већина његових вршњака у Совјетској Русији, а потом завршио у Првом чеченском рату. У армији је стекао богата искуства и вештине о којима не прича, опседнут је музиком. У повратку младића кући нема спектакуларног херојства али ни патетике. Мајка забринута за даљи пут и судбину свог млађег сина моли га да ипак оде у Санкт Петербург код свог старијег брата Виктора (Виктор Сухоруков), који је по мајчиним речима и веровању успео у животу и који би требао да буде узор младом Данилу. Млади Багров одлази у Санкт Петербург да упозна свог старијег брата, који је класичан криминалац. Оно што би требало да буде путовање у проналажење боље будућности, претвара се у одлазак у свет мафије и дроге и почиње да ради за Виктора. Уједно тамо упознаје Кат (Марија Жукова), хиперактивну наркоманку и Хофмана (Јуриј Кузњецов), бескућника кога Данило спашава од насилника. Данило не поставља питања свом старијем брату и уопште није изненађен понудом да буде плаћени убица. У изнајмљеном стану, купивши све неопходне материјале, импровизује убојито оружје са којим ће извршити атентат по дојави свог брата. Убиство хладнокрвно извршава, и бежи са лица места и прича иде својим током.
Без обзира што режисер Балабанов није имао намеру да овим филмом ослика портрет једне генерације, ипак на крају није имао куд. Његов главни јунак од типичног анти-хероја постаје херој исте те постсовјетске генерације. На врхунцу народног очаја и немоћи, у читавом том безакоњу, требало је да се појави народни херој који ће, додуше бар симболично, постати заштитник и заступник обичног или слабијег. Данило Багров је долази са идејом правде, братства и бриге за ближњег у невољи. У оба филма, све што ради је да спаси некога, помогне некоме, заузме се за некога, лако подели оно мало што има, и уз велико разметање лети из Чикага у Москву, откупивши од макроа проститутку Рускињу у другом делу.
Балабанов је био преводилац током рата у Авганистану, добро је разумео шта значи рат јер га је осетио на својој кожи и управо из тих разлога знао је свом главном јунаку да подари профил особе коју рат није уништио већ га је поправио као човека. Овај храбар редитељски гест дао нам је Данила Багрова, младог човека, у чијем физичком изгледу, стилу, укусу и понашању је могла да се индетификује апсолутна већина једне генерације.
Успео је да у свог јунака учврсти попут Символа вере и патриотизам који импулсивно избија из њега док се пењао пожарним степеницама по небодеру како би се обрачунао са моћи америчког новца (Брат 2). А још више је успео да овај херој шта год каже или шта год да уради из сцене у сцену представља неку врсту идеологије. Филмски диптих који је достигао висине народне мисли, где се идеја социјалне правде остварује управо у кадру тј. у духу Данила Багрова. Балабанов је овим филмом остварио све оно што нико други у постсовјетској кинематографији није ни покушао, а то је да се бави проблематиком понижених и потлачених.
У првом филму главни јунак је отпадник, нека врста антихероја, плаћени убица, праведник који не признаје писане законе. У наставку филма Данило нуди одговоре, које дели својим непријатељима: „Снага лежи у истиниˮ, каже он. „На пример, преварио си неког, стекао новац, али да ли си постао јачи? Ниси, јер у томе нема истине.ˮ
Фотографски приказ прве постсовјетске деценије не уклапа се у мејнстрим кинематографију и то даје Балабановљевим остварењима аутентичност и снагу. Линије, пасажи, улице, асфалт, градски превоз…време које би данас већина Руса најрадије заборавила.
Филм (као и сви други видови уметности) кад је мало више руски и са јасним социјалним порукама зна и да засмета, па је тако цензурисан од стране украјинског режима. Украјинска државна филмска агенција забранила је 2015. године приказивање „Брат 2“ у Украјини а према мишљењу „стручњака” агенције, филм садржи сцене „које су понижавајуће за Украјинце на националној основи, као и због некоректности приказивања овог филма током агресије на истоку земље”. Паметном, довољно.
Ова филмска дуологија је имала поприличан успех и код публике у Србији. Постоји више разлога за то. Главни разлог је опет социјална снага која избија из Балабановљевих остварења. У време када су ова два филма снимана и Србија је пролазила кроз тешку епоху. Додуше, Србија је током деведесетих била једна од последњих суверених држава на европском тлу, и своју слободу је скупо плаћала. Била је разарана убитачним санкцијама, целу деценију под притисцима Запада, рат на развалинама СФРЈ, да би на крају била брутално бомбардована 1999.године од стране НАТО – агресора. Због свих тих околности, значајно се урушио економски стандард и код нашег становништва. И свима нама који смо одрастали и постајали људи деведесетих, добро су нам познате боје којима осликава филм Брат. Интересантно је, да је ово можда и једини страни филм за који вам није потребан превод, прво сам мислио да је то субјективан осећај, али ми је од стране неколико људи потврђено исто. Све жеље, потребе и наде младог човека се разумеју и без титла. Тако да је овај филм сем у Русији у неку руку и код нас створио прецизну представу о времену у ком се приказивао. Како једном рече продуцент овог филма Сергеј Сељанов, да ова два филма пре свега показују какви су у то време били људи, али једна ствар остаје непоречена: да би преживео, човек је у то бурно време морао да у себи пронађе неку унутрашњу снагу. Таква су исушења била пред младима у Русији и Србији у последњој деценији 20.века.
Оба филма један за другим сам одгледао још далеке 2003.године. Наравно, без превода на српски језик. Много година касније, када сам исте одгледао са преводом, у принципу ништа нисам погрешно схватио нити ново сазнао. Сећам се добро и осећаја који ме је обузео након завршетка другог дела филма. Када се на крају главни лик Багров победоносно враћао у друштву руске проститутке кући из Сједињених Америчких Држава, послао је поруку у маниру да су они јаки Руси и да не припадају морално разореном друштву и лажном сјају којим је обасјана Америка. Осетио сам у себи неку тиху радост али и као неку најаву успона и васкрсења Русије, а за неколико година тако и би. Данас је Русија усправна и јака. Равноправно игра са јакима, Србија није, и даље тавори и нешто покушава, али без неког успеха. Био сам сигуран да ће уследити и трећи део филма али сам тог дана у неверици сазнао да је главни глумац Сергеј Бодров млађи мртав већ пуних годину дана, погинувши 2002. године са групом људи током спуштања са глечера у Кармадонској клисури, на Кавказу, где је боравио ради снимања филма „Гласник“. Режисер Алексеј Балабанов се упокојио 2013.године.
Оба филма су однела бројне награде на руским, европским и светским фестивалима, па у складу са тим можемо слободно закључити да су Бодров и Балабанов оставили неизбрисив траг у савременој руској кинематографији.
Душан Опачић
