На острву камо птице зими лете,
на каменом боку уз ивицу рта,
препуштен олуји, окупан у плими,
нагризен бременом у средишту рта,
замак гордо стоји отворених окна.
Споро пада вече и сене су дуже,
миришу шишарке и смола од бора,
једва чујно вихор кроз бокоре струже,
доносећи влагу и слан мирис мора,
и грцају стене под жамором дана,
све је тако мирно, уморно и јасно,
пенушају вали, галебови круже,
око замка тако до у вече касно –
Све је тако мирно, уморно и јасно.
