„Гурам се, за место у тон кину Костић, али ова досадна јунска киша ме је нагнала, да задремам и заспим, пре пројекције филма, у биоскопу Лесковачког Културног Центра. И сањам главом и брадом, Нушића, али не на платну, већ на бини, уживо пред Лесковачком публиком. Маше нам с бине, и кад се стишаше звиждуци, овације и аплаузи, он нам рече само:“Видимо се касније! Видимо се касније!“…
Време процвата и благодати, Михајла Бабамилкића председника лесковачке општине, 1903.година.
Он је у првом реду, у оделу са лентом, ордењем, густим белим брковима, и замишљеним погледом, иза њега у смокинзима са цилиндрима на глави, трговци, занатлије, па не толико господствено обучени, конопљари, кудељари, калфе, шегрти, а ја седнуја, у з’дањ ред, а ћушка ме једна млада Лесковачка фрајла, сва напирлитана, по последњу моду из бел’ свет, па преко Београд, с фијакер, у салон моде, на Широку Чаршију, куде у излог имаше големи шешири, и чипкасте, ‘аљине.
Такој обучена до мен’, седеше Зорка. Вика ми:
– „Не се тепај бре Душане!!!
– А мори жено, за кое ме в’здан д’н, ћушкаш, и лакташ се!?
– Де, де, ће почне да збори чувени списатељ Бранислав Нушић, с’м се малко стрпни… А она ко да ву браним, с’м се чешка, куде гу не сврби, очијука, и манда с неку лепезу, бигим се лади, врућо во, а ко да се брани од комарци под врбак до реку Ветерницу.
С’м, премишћа једну ногу преко други, рови очи на мене и уздиса.
– Ти ли си Зорка Мантина!? – питујем гу.
– Ма јок бре, на Митку
– „Врућку“!
– А, врућко овден, врућко, заложија кубе газда у тон кино Костић.
– Ама ти болес’ан ли си, кое бунцаш, немаш ли температуру!?
Аааа! – запањих се, и вруће ми од јунске спарине, и презнојавам се, да мајица на мени може да се цеди.
И онда искача на бину Трајко-Чекерка“, све и сва у тон кино Костић, и ложач, и чувар, и цепач на билети.
Вика гласно:“Драги прецедниче, драги суграђани, вечерас куде нас, гостује с’м, Бранислав Нушић славни списатељ, из Београд, у друштво с госпоју, Маргиту Дубајић, оперску певачицу, и комичара из народно позориште, Дејана Дубајића
– А, ха, ха, ха, а, ха, ха, ха.- Ицери се, а Зорка ме муну с лакат под ребро, да ме заболе и јаукну:
„јао!!! – Кое си се ицерија, слушај кое човек, мудро, збори!“
Трајко настави да декламује:“на програм ће буднев, духовите беседе, гос’н Нушића, скечеви, ревије, хорови, и балет!“
– Леле, леле, леле, кое ти не, на репертоар. Кад се утули светло на ма, у тон кино Костић, лампе на гас’ почеше да жмиркав, ко Зорка и удаваче из Лесковац, и пустише све оној, што наброја Трајко Чекерка, ал’, на платно!
– Мене из сна у партеру биоскопа Лесковачког Културног Центра, разгруши Шиља, потрчко.
– Е, има филм. Од тепање! – Брусли!!!
– Ко попарен, рипну се на ноге, дадох карту за филм Шиљи, и истрчах, кроз хол, сав зачуђен.
– Леле, леле.. Какав сан! Мора да га прибележим!,
П. С. Свака сличност са ликовима из приче није намерна. Крајњи циљ је хумор и забава.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
