Црква од нас категорички захтева само једно: да научимо да волимо једни друге и да једни другима опраштамо. Ако се током свог црквеног живота не научимо љубави и опраштању онда се ничему нисмо научили.
Чему се учимо у Цркви? И ми, свештеници, ако се не научимо љубави, чему се учимо у Цркви? Да правилно служимо Литургију? Да формално изговарамо богослужбене речи, да вршимо формалне свештенорадње? Да будемо стручњаци за старогрчки језик и патристичке текстове?
Како ће људи препознати да се моја душа променила од општења са Христом! Ако будем имао љубави у себи! Љубав је карактерна црта Хришћана, врх хришћанских врлина, и када јој човек свом душом својом стреми, онда јој се и приближава, онда је и стиче. Ако ништа друго, макар знаш ка чему стремиш! Тај циљ никада не треба да губимо из вида! Нешто се непријатно десило у браку, у породици, међу пријатељима, на послу? Ништа страшно, исправиће се, важно је само да није исчезла љубав!
Црква тражи од нас да задобијемо љубав Христову! То је веома тешко, јер нам логика овога света и животне потребе говоре: „Ма каква љубав! Бори се ти за своје интересе, пусти ти ту теорију“ Али љубав није теорија. Духовни мир душе није теорија. Спавати спокојно без средства за смирење није теорија, већ дело. Видели сте како мирно спава мало дете? Управо то Бог хоће да учини и са нама: да га толико заволимо да имамо потпуно поверење у Њега, да због љубави Његове, коју имамо у себи, можемо да опростимо свакоме и да мирно спавамо.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
