ДВА СОНЕТА О ЛОБАЊИ

„…The ѕpіrіt that I have ѕeen

Мау be the devіl…”

Хамлет

1.

Коштани оклоп главобоље, темељ

Коже покретне испод јагодица,

Припремљен сасуд за две шаке земље,

Бушан под танким мишићима лица;

Серијски облик испод образине,

Гладак под трошним лицем што се бора;

Метафора у сржи метафора,

Закон истоветног испод површине,

Реквизит данског краљевића, прва

Сцена у петом чину, што је краја

Почетак; коштан отпад гозбе црва,

 

Та неправилна калота, то кубе

Покретне цркве, што истура зубе

Да нит прегризе што светове спаја.

2.

у корењу је вазда испод крста

Што листа жртвом, а плод чији спас је,

Према предању; нестабилна врста

Трпи спасење, а не зна кад час је

да покрене се у лежишту Адам;

Праотац ове збрке, аутор чија

Прагрешка бива узрочником пада

у овај живот где сам пао и ја;

Подземни стожер Голготе, што зрачи

Усијан као црно сунце, квазар

Невидљив оку на близину свиклом,

Укорењу је стабла што је никло

у завет што означава и значи:

Излазим свако јутро као Лазар.

(3. XI 1992)

Иван В. Лалић јавља се у српској књижевности педесетих година прошлог века. Сваком новом збирком све се више развијао као песник, а његова поетика добила је свој коначан облик у збиркама Писмо и Четири канона.
Историја, традиција и култура налазе се у основи те поетике. Оне су полазне тачке за развој различитих тема, мотива и односа. Перспектива савремености условљава другачији однос према наведеним појмовима, те се смрт код њега јавља као стални пратилац човека, а временске одреднице прошло, садашње и будуће, сустичу у односу видљивог и невидљивог.

Да би испунила овако сложене задатке, Лалићева поезија је морала да изгради посебно осетљиве инструменте којима се испитује та сталност у несталноме: верност видљивоме и пробијање видљивог кроз невидљиво, заданост сећања, певање мотива смрти и присуства свих којих више нема, односно деловање онога што је било на свест песничког субјекта, те цитатност и ослањање на песничко наслеђе.

Ови елементи његове поетике присутни су и у Два сонета о лобањи, накнадно додатих у збирку Писмо.

Интертекстуалност

Песник традиције и културе, Лалић и у овим песмама призива из прошлости неке од репрезентативних дела књижевности. Поднаслов је директан цитат из Шекспировог Хамлета, као и стихови првог сонета „Реквизит данског краљевића, прва/ Сцена у петом чину“, док у другом наилазимо на библијске алузије („Да покрене се у лежишту Адам“, „Подземни стожер Голготе“, „Излазим свако јутро као Лазар“) и интертекстуалност са Дисовом Тамницом („У овај живот где сам пао и ја“).

Како би се сонети подробније анализирали, потребно је поменути поднаслов ставити у контекст. У другој сцени другог чина, тачније на самом њеном крају, Хамлет путем монолога саопштава свој план о томе како да дође до истине на коју га је упутио очев дух:

Тргне л’ се само, знаћу већ свој пут!

Дух који видех можда је нечастив,^[2]

а ђаво може на себе узети

допадљив лик; штавише и можда,
због слабости ми и суморности —
а он на такве има силну моћ —
на зло ме води да ме упропасти.
Ја хоћу да имам стварније разлоге
на овај. Глума замку нек ми дадне,
у коју ће савест краљева да падне.

Подвучени део је цитат који је Лалић искористио као поднаслов. Овај део, са мотивом превртљивог ђавола, упућује на Хамлетову рационалност и тежњу ка истини. Управо овде имамо важан однос видљивo-невидљиво, као један од кључних у збирци Писмо, али и у Лалићевој поетици уопште. Оно невидљиво, код Шекспира онострано, стављено је под сумњу, а даје се предност видљивом, управо истини прочитаној на лицу краља. Анализом самих сонета установићемо како се код Лалића тај однос успоставља и мења.

Први сонет

Тумачење првог сонета потребно је започети не од његовог првог стиха, већ од стихова првог терцета, који упућују на трагедију Хамлет: „Реквизит данског краљевића, прва/Сцена у петом чину“.

На овакав приступ  наводи како поднаслов, тако и сама сцена о којој је реч. Обојена хумористичким односом према смрти са једне и контемплацијом над људским судбинама са друге стране, ова сцена садржи управо онај елемент који се у Лалићевим сонетима и описује — лобању. Упућивање које песник употребљава само се првим делом може сврстати под појам алузије, док други подразумева непосредно усмеравање читаоца на Хамлета.

У разговору Хамлета са гробарима и Хорацијем наилазимо на рефлексије о могућим судбинским путевима лобања, тј. њихових власника. Хамлетова упитаност  не завршава се над костима дворске луде, он иде даље и промишља о великанима историје — о Александру Великом и Цезару. Уз помоћ Хорација он закључује да нема велике разлике између костију великана и костију народа. Користећи се маштом и логичким размишљањем он прати пут посмртних остатака све до њихове употребе као чепа за буре:

Хамлет: На какве ли се трице можемо вратити, Хорацио! Зар наша машта не би могла ићи по трагу племенитог праха Александровог док не нађе да чепом запушава какву рупу за врањ? […] Па зашто од тог блата, у које је он претворен, не бисмо могли зачепити какво буре пива?

Mотиви пролазности и пропадљивости присутни су на више места у споменутој сцени трагедије (на пример: „Хамлет: Иди сада у госпођину собу и кажи јој да лице може намазати слојем дебелим као палац, ипак ће најзад овако „као лобања) изгледати“, као и горе наведени одломак).

У Лалићевом сонету лобања је описана и као „припремљен сасуд за две шаке земље“, „коштан отпад гозбе црва“, „серијски облик испод образине/гладак под трошним лицем што се бора“. Пренесено значење, које је везано за саму бит лобање — она је „Метафора у сржи метафора“— упућује на закључак да је лобања, односно човек „трошног лица“ и предодређен, управо „прирпемљен“ на смрт. Човек је свестан своје смртности, и више од тога — он је на њу спреман, а то укључује одређено прихватање и мирење са таквом судбином.

О лобањи се не може говорити без спомињања њеног власника и док је то непосредно приказано у Хамлету јунаковом запитаношћу над судбином оних којима лобање припадају, код Лалића је прикривено низом метафора и симболистичких слика (на пример: „коштани оклоп главобоље“ или „то кубе/Покретне цркве, што истура зубе“), али подразумевано због интертекстуалности са трагедијом енглеског песника, као и саме природе лобање — она је саставни део човечје главе, тј. „темељ/коже покретне испод јагодица“.
Иако се човек непосредно јавља само у стиху „Реквизит данског краљевића“, а ту уочавамо да је лобања објективизирана (као и у другим синтагмама, на пример: „коштани оклоп“, „ серијски облик“, „ та неправилна калота“ итд.), ипак постоје ознаке живота. Лобања сама по себи не може бити жива, управо она је ознака смрти („припремљен сасуд за две шаке земље“, „коштан отпад гозбе црва“), али њена синтаксичка повезаност са одредницама „главобоља“, „кожа“, „јагодице“, „танки мишићи лица“, „трошно лице што се бора“ семантички је везују за живо биће, односно човека.

Доводећи на овај начин лобању у блиску везу са човеком, а у исто време приказујући је као објекат, те као носиоца пренесеног смисла, долазимо и до оних дубљих значења, до односа видљиво-невидљиво.

Потребно је окренути се стиховима који упућују на то где је лобања: „испод јагодица“, „под танким мишићима лица“, „испод образине“, „испод површине“. Због овакве позиције, лобања је сама по себи условно невидљива, али знамо да је присутна. Непроменљива, она вечито упозорава на трошност јер је „закон истоветног“. Али, она се јавља као посредник између видљивог и невидљивог, и то не пасиван посредник.

Како уочавамо у последњем стиху, она „истура зубе/Да нит прегризе што светове спаја“. Да ли је оваква намера остварена у овом сонету није до краја речено. Али какви су ти светови?

Ако се вратимо предлошку, тј. Хамлетовом контемплирању над судбинама лобања, видимо да је у његовим речима присутно мешање два света: садашњице, где је човек којој лобања припада мртав, и могуће прошлости, у којој га Хамлет оживотворује:

Хамлет: Ова је лобања имала језик и могла је некада певати. То је можда ћупа каквог политичара, коју овај магарац сада надмудрује, или некога што је хтео преварити Бога; зар није могуће?  Или каквог дворанина  Ево друге. Зар не би могла бити лобања каквог адвоката?

Човек као видљив, опипљив, и смрт као стални пратилац његов, невидљива, а присутна, овде су сједињени посредником — лобањом. На њој се очитавају и једно и друго, и трошност човека („главобоља“, „танки мишићи лица“, „трошно лице што се бора“) и неумитност смрти („припремљен сасуд за две шаке земље“, „закон истоветног испод површине“, „коштан отпад гозбе црва“).

Нема хамлетовске сумње, видљиво и невидљиво су сједињени и међусобно се потврђују.

Други сонет

Потребно је утврдити како је лобања представљена и које су се уметничке слике и асоцијације око ње сјатиле и из ње потекле.

Пошто је сонет затворене форме, употребљена су опкорачења како би се успоставиле чвршће везе међу строфама и стиховима, те је на тај начин оформљена целовита песничка слика, у чијој основи се крије страдање Исусово и искупљење Адамовог греха.

Бројне библијске алузије у овоме сонету (попут: „Према предању“, „Да покрене се у лежишту Адам“, „Подземни стожер Голготе“, „Излазим свако јутро као Лазар“) упућују на дешифровање ових стихова, као и читавог сонета, помоћу библијског предлошка: „И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота.“

Иницијални део првог катрена обавештава нас о положају лобање. Не у односу на човека, као у првом сонету, већ у односу на земљу.

У корењу је вазда испод крста
Што листа жртвом, а плод чији спас је,
Према предању;

Према обреду сахрањивања, глава човека увек је позиционирана испод крста. Задржава се просторна одредница „испод“  из првог сонета, али овај пут оно што је окружује није пропадљиво, него је то „корење“, управо део биљке који јој пружа хранљиве материје, који јој даје живот.

Тај живот видимо и овде, јер крст под којим обитава изједначава се са дрветом, он „листа жртвом“ и рађа „плод чији спас је“. Потврду овога налазимо и у последњој строфи. Први део је индентичан, а наставак упућује на иницијалну строфу: „У корењу је стабла што је никло“.

Крст носи жртву на себи („листа жртвом“), а исход тог жртвовања је спас људског рода („плод чији спас је/Према предању; нестабилна врста“). То је Исусов крст, а ово уочавамо не само вођени библијским алузијама, него и самом семантиком стихова.

Поређењем распећа и стабла увиђамо да је спас управо сам живот, јер: „Тако, дакле, као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота.“

У самом сонету ово је потврђено последњим стихом. Исус је, према канону, васкрснуо болесника Лазара. Код Лалића се ово понавља: „Излазим сваког јутра као Лазар“.

Ако смо претходним сонетом утврдили да је човек „законом истоветног“ предодређен на смрт, тако овде можемо закључити да је он (јер је то „овај живот где сам пао и ја“) исто тако предодређен на живот.

Јављање лирског ја, није само последица цитирања Дисове Тамнице, већ и ознака сваког човека, чија је судбина очитана у греху Адама и жртви Исуса Христа.

Трећа строфа води нас даље ка откривању природе лобање:

Подземни стожер Голготе, што зрачи
Усијан као црно сунце, квазар
Невидљив оку на близину свиклом
[…]

Лобања се крије у самом називу места погубљења Исуса Христа, међутим, она није само то, јер се истиче њен положај „подземног стожера“.

Изнова, по оном „закону истоветног“, лобања је испод земље, али добија и нове особине. Представља основу, а светлосне одреднице уз њу, попут: „зрачи“, „усијан“, „црно сунце“, „квазар“, уздижу је на космички план. Попут стуба светлости који води у небеске висине, она је „У корењу стабла што је никло/У завет што означава и значи:/Излазим свако јутро као Лазар“.

Ова непрестана смена земаљског и небеског плана, подземног мрака и космичке светлости, која је „невидљива оку на близину свиклом“, враћају нас односу видљивог и невидљивог. Овде није видљиво само оно што је материјално (земља, лобања), већ и оно што је садашње и будуће, а што се наслућује у стиховима „у овај живот где сам пао и ја“ и „излазим сваког јутра као Лазар“.

Невидљиво је у вези са прошлошћу, тј. са библијском традицијом.

Лобања, која је и више од материјалног, потврђује се као посредник између ова два света. Јер, оно око које може да види у космичке даљине, око које није ограничено „близином“, препознаје у лобањи носиоца небеске, управо духовне (невидљиве) светлости.

Прошлост, садашњост и будућност („свако јутро“) се сједињују на граници између живота и смрти, односно у једну светлосну тачку. Човек у тој светлости „излази свако јутро као Лазар“ — траје и после смрти.

Духовна перспектива потврђује се поднасловом: „Дух који видех можда је нечастив“. Проблем који се овде јавља јесте како довести у везу „нечастивог“ и Светог Духа. Уколико појам „нечастив“ (у оригиналу: devil) не разумемо дословно, већ као човека способног на зло, а човек је „нестабилна врста“, онда долазимо до могућег одговора: природа људског бића је — како материјална тако и духовна, али такође, како добра тако и зла — у бити двојака. Двострукост, тј. истовременост је и у природи саме лобање, те у судбини човека. Ово је остварено и на формалном плану, јер имамо два сонета.

Закључак

Сонети нису именовани, већ су бројчано означени. Њихов заједнички назив потврђује повезаност ова два сонета у диптих, док је оно што можемо сматрати поднасловом директан цитат из Шекспирове трагедије Хамлет. Оба сонета су карактеристичне форме за овај песнички облик од два катрена и два терцета.

Успоставља се једна слика света, те се она распарчава и наново склапа у савременом уметничком доживљају стварности, традиције и културе. Првим сонетом се песник дотиче енглеске традиције, али хамлетовску сумњу уклања, те сједињује духовно и материјално у мотиву лобање, која сада није само пуки симбол смрти, већ посредник између ње и човека. У једноставном чину описивања код Лалића се преплићу контрастни, а парадоксално једнаки елементи и односи: човек/пролазност/пропадљивост/смрт/ и  човек/трајање/живот.

Други сонет је проткан како старозаветним тако и новозаветним каноном, али унеколико измењеним. Адам је „Праотац ове збрке/аутор чија/грешка бива узрочником пада“, док се Ева и не спомиње. Спајањем крста и стабла, обликована је асоцијативна веза између распећа и дрвета са кога је поједен забрањени плод, на овај начин у једној тачки сустичу се три традиције (не заборавимо шекспировску, која опомиње поднасловом) и три времена, прошло, садашње и будуће.

У оквиру збирке Писмо ови сонети посебно су одвојени у Додатак, а како Александар Јовановић објашњава, то је учињено јер су објављени након што је прво издање збирке већ изашло.

Да припадају збирци, посведочио је сам песник и рукопис збирке.

Чињеница да је песма одвојена доприноси мистификацији, те расплињује интересовање. А њена унутрашња сложеност и многострукост допринеле су знатижељи и условиле тежњу да се истражи њена суштина. Овај рад је производ тога.

Марија Мрвошевић

ИЗВОР: https://www.academia.edu/36022085/%D0%94%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%BE_%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B8_docx?email_work_card=view-paper

Објављено: 14.08.2022.