Ништавност о којој аскете причају није психолошка категорија, већ онтолошка (ради се о природи човековог битисања а не неком лошем психичком односу према себи). Верници неупућени у више ступњеве молитве лако могу да упадну у ту замку и да себе третирају на лош и мазохистички начин мислећи да ће тако да се приближе Св. Оцима, а то је промашај.
Ни један аскета није био мазохиста већ се у љубави божијој одрицао много чега зарад Христа али и љубави према ближњем, и ишао је у велику несебичну жртву.
Али да се вратимо на објашњење те ништавности. Ако човек пореди себе са мравом, онда је он огроман, за тог мрава рекло би се да је човек „бог“. Ако човек пореди себе са другим човеком, ту је негде, иста људска природа и особине које мање више делимо. Али ако човек огледа самога себе у односу на савршеног и безграничног Бога, тад долази до изражаја та ништавност себе.
Још више молитвеник који је проводник Бога и Његових енергија, доживљава себе као „чесму“ кроз коју иде света вода. Сви који су се окупили дошли су ту због те воде живота, а не због саме чесме која када не би проводила ту воду не би имала никакву вредност и била би празна. Отуда та врста онтолошког осећаја ништавности себе, јер молитвеник са једне стране осећа ту турбину светости која је Бог, и која делује кроз њега, а са друге стане осећа колико је сам празан без тога, и још све оне грехе и рђу коју у себи носи, схватајући да не само да је празан без Бога, већ је и његов недостојни проводник.
‘Поред Христа сам распет, не живим више ја него Христос у мени“ говори управо о дељењу распећа са Христом, послушношћу Божијој вољи, али и битисању кроз Бога и Његову вољу где Христос дели своје постојање са молитвеником кога прихвата и усиновљује. Али тај пут кенозиса, где се молитвеник празни од све своје силине (да би се испунио Божијом) и где га Бог доводи до познања његових најнижих грехова, управо је та врста онтолошког ништавила човека, које му омогућава да се он сједини са Богом.
