Зима је снегом планину покрила,
нека одмори и нека се наспава,
белу је своју торбу отворила
препуну предива бела и плава….
Од њега хиљаде пахуља је исткала,
и свуда просула ко што је и ред,
оставила трагове својих стопала
крај потока кога је сакрио лед.
Видим тамо је неко неког чекао,
црни вран ми шапну о том
и рече:- Не бој се ничег и никог
Бог чува тебе и твој родни дом.
Чим отвориш очи ти се прекрсти
и крстом закрсти свој рођени праг,
пољуби свој крстић, нек беже некрсти,
свака ће звер показати свој траг.
У фебруару ће провирити кроз снег
понеки млади кукурек жут,
не бој се Бог је поставио одавно
добре људе на твој трновит пут.
– Хвала ти гавране душо дивна:рекох
и сузе ја не могох скрити…
– Не плачи :рече ми добра птица,
некад сам и ја био ко и ти…
