Наизглед, Далибор Бајић из Пландишта је обичан младић. Има 31 годину, живи као Подстанар у у Зрењанину, где је запослен у једној тамошњој фабрици, скроман је, пристојно се понаша и облачи, а управо се испод те неупадљиве гардеробе крију се ожиљци који говоре о његовој људској величини. О несвакидашњој хуманости и болу који је претрпео само да би спасао живот непознатом човеку.
О чину, који га је навео да поново уради исту ствар – да донира свој орган.
Пре две године, гледајући ТВ емисију, овај Пландиштанац је решио да се одазове апелу једног неутешног сина и да донира кожу његовом оцу, који је у кућном пожару задобио тешке опекотине по целом телу.
Иако човека није познавао, пристао је да оде под тоталну анестезију и да му доктори скину површински слој коже са обе бутине и са предње и са задње стране.
Милан Радивојевић (65), из села Дубока код Мајданпека, тако је добио нову шансу за живот. Уз пресађену кожу још неколико рођака донатора, успешно се опоравио од тешких повреда, али је и пре него што су далиборови ожиљци зацелили од захтевног хируршког захвата, ипак, преминуо и то од короне.
– То је био само људски чин. Осетио сам потребу да помогнем човеку у невољи и урадио то. Ни доктори ни психолози нису могли да ме ддврате, јер сам знао да ће моје ране зарасти, кожа ће се у потпуности регенерисати за годину-две, али ће у души заувек остати неописиви осећај да сам некоме продужио живот. Једино остаје жал што нас је чика Милан због других околности напустио – каже млади саговорник који је још 2012. завештао своје органе потписавши донорску картицу.
Иако је опоравак од прве донације органа био тежак, јер је седам дана константно имао иритантне болове налик шетњи кроз коприве, Далибор се сада одважио да донира и бубрег. Желео је на тај начин да помогне Милици Адамовић, али није могао јер немају исту крвну групу, па је посредством црногорске организације „Извор живота“, чији је волонтер, дошао до Рајка Медојевића (51), оца четворо деце из Мојковца, који од 2019. три пута недељно мора да иде на дијализу.
– Рајку ће мој бубрег значити нормалан живот, без дијализа, а ја ћу и са једним бубрегом моћи да функционишем као до сада – одлучан је Далибор.
– Урадили смо све неопходне анализе, у недељу идемо у Истанбул да нам закажу термин операције, с обзиром на то да се ни у Србији ни у Црној Гори трансплантација не ради код несродника. До Нове године би све требало да буде готово – навео је Далибор.
Kада ова операција буде урађена, Далибор, младић великог срца, биће један од малобројних дворструких донора органа у Србији.
Иако у томе нема баш велику подршку околине, која не разуме да неко то ради без икакве материјалне користи, он је одлучан у својим намерама. И нема страха, јер га кроз живот, каже, воде само позитивне мисли и жеља да помаже онима који су у невољи.
– Добро је што се све више оних којима је потребан донор органа одважи да путем друштвених мрежа и медија тражи помоћ. Тако сам и чуо за Милицу па потом и за Пајка. Да би био донор мораш да будеш потпуно здрав и да се са корисником поклопи крвна група. А, највише, да будеш одлучан у томе да желиш да се одрекнеш дела тела – охрабрује Далибор потенцијалне доноре.
Novosti
