Говорио је тихо, понекад само која ријеч наглашена, ето толико да буде некако јаснија, мада су све биле такве, а он им је придавао пажњу, није се везао за мјесто гђе то чини, само је чинио, гледао пут неба, с очима што су свјетлуцале попут немирне ватре из кандила, осјећао се мирис тамјана, ватра је пуцкетала као да је давала риму.
Отац, небеса, свето име и царство, воља, и небо и земљу, хљеб насушни, опраштања, искушење, избављење, све те ријечи су се сливале из уста покорног човјека, који је растао изговарајићи те ријечи, не трепћући препуштао се тренутку.
Бијелу кошуљу покривале су извезена златне нити, добро му је пристајала.
Слушао сам, није било све баш тако јасно, али сам се препуштао том осјећају, само су ме повремено будиле вреле капи воска са отопљене свијеће, што су се сливале по маленим рукама, није ме бољело мада је пекло као жар.
Образи ми се зарумењели, ,,циганин” тутњи као луд, на столу, погача топла, још се испарава, мирише као душа, ораси, јабука са малом рупом и црвом што вири из ње, поред, пшеница у никад мањој њивици, свијећа са пар трагова црвеног вина на њој.
Мајка меканим погледом грли све око себе, бака окреће бројаницу у руци, ђед к’о укопан стоји на мјесту и прислушкује да ли су ријечи полетјеле у небо, отац озбиљног лица, ,,жућа“ убрзано трепће машући репом у круг.
,,Амин“, прозбори и сједосмо за трпезу, зрна жита са столице скивала су музику у слами.
