Не љутимо се Господе, када мољења наша не услишиш. Не љутимо се Господе, јер у самоћи и у тузи нашој знамо и осетимо како је то : када си издан, остављен и напуштен.
О Боже Силни и Моћни , како си Ти Велики, када си то могао да опростиш нама људима, који те издаше и разапеше. Нама који те грешни и недостојни молимо, чак се и наљутимо када не услишиш мољење наше.
Да ли се иједан човек запита , како је Теби било у самоћи, страху, болу, остављености и тузи носити Крст свој за другога:
за нас грешне људе.