Свима је познат тај „глас у глави“.
Под овим мислим на негативан глас. Зао је, осуђујући, љут, љубоморан, завидан, сабласан, само лоше. Понекад утихне. Понекад је толико неодољив да заглуши све остало. Једно једноставно питање које можемо поставити је – „Ко то говори?“
Овај глас није производ расуђивања.
Нисмо вагали, мерили, упоређивали и дошли до закључка да „он заслужује да пати и умре!“ Речи се формирају у нашој глави, често без упозорења и без предумишљаја. Може нам бити непријатно што се такве мисли уопште јављају.
Али, истина је да – нисте тако нешто помислили.
Терапеути су овај негативни глас назвали „Самоговор“. И занимљиво је приметити овај закључак: Саморазговор се не мисли.1
Предање овај глас назива „логизмои“( logismoi), што је нешто као деминутивни облик речи за мисао.
Али јасно је да се логизмои не уздижу до нивоа истинске мисли. Они нису разум, нити су производ разума. У неким предањским разматрањима, тешко је рећи да ли аутор мисли да се логизмои на било који начин разликују од подстрека демона.
У служби свете тајне крштења је обавезан егзорцизам (чак и одојчади).
Не претпоставља се да је особа опседнута. Уместо тога, претпоставља се да тамни глас у нама има демонске савезнике.
У молитви свештеник именује ове силе:
„…дух преваре, дух зла, дух идолопоклонства и сваке похлепе; дух лажи и сваке нечистоте који делује на наговор Ђавола.“
Они се не описују као демони, већ као „дух“ који „делује ђавољим подстицајима“.
Глас у нашој глави – самоговор – није глас демона.
Међутим, има веома мрачно порекло и потпуно је у супротности са нашим благостањем. То је глас најдубље ране у нашој души и телу, чије порекло је понекад старије од наше способности да говоримо.
У смислу психологије и неуробиологије, ова рана се види као отисак трауме и злостављања (снажна код неких, слабија код других). У својој суштини, то је рана сопства, осећај напуштености и застрашујуће изложености.
Временом добија свој глас.
Један истраживач то описује као наш „немезис“.
Не морамо да размишљамо о негативном самоговору да би он постојао – изгледа као да он има свој живот. Садржај тог живота рођен је рано у нашем развоју и искуствима. Фокус овог разговора са самим собом је посебно усмерен и односи се само на једну ствар: на сопство.
Његова тачна старост није позната. Никада не можемо да се сетимо када је почело. Како бисмо могли? Одувек је био са нама као афективни отисак, похрањен од злостављања и занемаривања доживљених када смо били беспомоћни и потребна нам је била заштита и љубав.
Постојао је пре него што смо били свесни тога…
Људи могу да покушају да побегну од овог обрасца догађаја [представљеног у гласу], али типично понашање бекства (опијање, узимање дрога и друга компулзивна понашања) обично само погоршавају њихов осећај срама.
Њихова савест једноставно вришти да им не одобрава.
Када пажљивије послушају поруке које их омаловажавају, виде самопрезир, гађење и неадекватност у комбинацији са осећањем мрштења, изложености и беспомоћности. Глас који се формирао у њима је веома млад, веома уплашен и заиста веома рањив. Не резонује нити престаје да размишља; само је ту.2
Читао сам и хранио се студијама о феномену стида, размишљајући о свом унутрашњем животу и ономе што чујем у животима других. Увиди су сами по себи корисни. Међутим, када су спојени са Предањем, они су више него корисни, постају пастирска оруђа за лечење душе.
Посебно ме је изненадило када је истраживач описао овај глас као „немезис“. Јер се тако понаша. Он је као рањена животиња у нама – критикује, осуђује, негативна, деструктивна, никад се не радује. Не нуди никакву мудрост. Ништа не гради. Живи као унутрашњи непријатељ, истински непријатељ душе.
Овај непријатељ је рањено, уплашено, рањиво дете, неспособно да се утеши, неспособно да расуђује. Његов глас је глас бола, али говори деструкцију према себи и према свету око себе. Када размишљате о „духовима“ којима се говори у крштењу (превара, зло, идолопоклонство, похлепа, лаж, нечистоћа), они су заиста изражени управо таквим гласом. А унутар душе, ова рана је најприступачнији аспект тами, којом демони најлакше манипулишу и којом управљају.
На њих личи.
То је и глас срама. Чини се да је стид најстарије место у сломљености душе, пребивалиште таме.
Размислите о причи о паду. Евина одлука да поједе воће долази у току разговора. Само, глас је заиста глас зла, а не само одјек у људској психи:
„Да ли је Бог заиста рекао: ’Не једите са сваког дрвета у врту‘?
А жена рече змији, „Можемо јести плод са дрвећа у врту; „Али о плоду дрвета које је усред врта, Бог је рекао: `Немој га јести, нити га се дотичи да не умреш.“
Тада змија рече жени: „Нећеш сигурно умрети. Јер зна Бог да ће ти се у дан кад једеш отворити очи, и бићеш као Бог, знајући добро и зло.” (Пост 3:1-5)
Тамни глас оптужује Бога.
Све је обојено његовом огорченошћу и неповерењем.
„Бог једноставно не жели да будете као Он…” Замислите да та изјава долази од веома усамљеног, веома повређеног, веома сумњичавог детета. И у овом случају, наш прави непријатељ подмеће и експлоатише глас.
Резултат је наша срамота.
Кријемо се.
А скровиште нам је мрачна рана у нама која живи као гунђање. То је стидом испуњени непријатељ који сада шапуће причу о нашим данима.
Овај глас је код неких јачи од других, у зависности од дубине и тежине ране.
Такође може постати јачи, ако му се дозволи да постане доминантан звук у нашим главама. Као хришћани, ми се томе (понекад) опиремо. То нас збуњује и пољуља свако поверење које можда имамо у сопствену веру.
„Како могу и да помислим такве ствари?“, питамо се.
Нисмо их помислили.
Речи су глас нечег веома старог (и младог, у исто време) и без надзора. То је место које, иронично, захтева саосећање. Лако је идентификовати такву негативну енергију као непријатеља и развити неку врсту самопрезира. Али самопрезир (такве врсте) и није ништа друго до ли ехо гласа који сте почели да презирете.
То је гнушање које се храни самим собом као токсично брбљање, пре него пут ка исцељењу.
Овде је, верујем, један од разлога зашто чујемо такво саосећање за душе у паклу од многих највећих духовних отаца у Цркви.
Превише сам се наслушао екстремних изјава осуде према разним особама или класама особа, онима који су криви за грехе и стварне и измишљене. Нису спорне само изјаве саме, већ и природа енергије која их изговора. То често није ништа друго до јавно изражавање тог унутрашњег гласа и, као такво, не говори ништа више од срамоте онога који говори.
Познати разговор светог Силуана са братом монахом може се применити у целости:
Сећам се разговора између Силуана и извесног пустињака који је са очигледним задовољством изјавио: „Бог ће казнити све атеисте. Они ће горети у огњу вечном.’
Очигледно узнемирен, Силоуан је рекао: „Реци ми, ако би отишао у рај, и оданде погледао доле и видео некога како гори у пакленој ватри – да ли би се осећао срећно?“
„Ту се не може помоћи. Били би они сами криви“, рекао је пустињак.
Силуан му је одговорио тужним изразом лица: „Љубав то не би могла да поднесе“, рекао је.
„Морамо се молити за све.“
Наишао сам на више од неколико гневних противречности усмерених према Светом Силуану у тим речима пустињака са којим је разговарао. „Не може се помоћи… то би била њихова сопствена грешка… на крају крајева, знали су шта ће бити…“
Али, тама која лежи у ранама наше душе врло се мало разликује од душа у паклу.
Заиста, можемо сматрати да та мрачна места већ говоре из пакла.
Она захтевају саосећање.
Због њих је Христос узео тело и претрпео смрт и Ад.
Управо на том страшном месту таме светлост Васкрса најјаче сија.
Лечење таквих рана није ништа мање него живот из смрти.
Лазаре!
Изађи!!!
Отац Стивен Фримен
Фусносте:
1 – Gerald Fishkin’s The Science of Shame and Its Treatment, 2016.
2 – исто
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2017/04/06/look-whos-talking/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 19.10.2022.
