Вршњачко насиље – постоји свугде, одувек, и тешко га је спречити. Да ли то значи да у нечему грешимо откако је света и века, или да оно постоји и опстаје са неком сврхом?
Звучи грозно и поставити ово питање. Међутим, на научницима је увек да покушају да проникну у појаве и разумеју их. За то је понекад потребно променити перспективу. Из нашег угла, вршњачко насиље је изузетно штетна појава која изазива патњу жртава и дугорочне последице на њихово здравље и благостање. Шта каже угао самих насилника? А угао еволуције?
Професор еволуционе психологије са Универзитета Броцк у Kанади, др Тони Волк, бави се проучавањем силеџијства, у које спада и вршњачко насиље. Дефиниција силеџијства (буллyинг) је: намерно, агресивно понашање према слабијим особама којима је тешко да се одбране, и које трпе штету од тог понашања. Ево шта показују сумирани резултати бројних истраживања о вршњачком насиљу које је недавно изнео гостујући у једном подкасту:
Зашто насилници малтретирају?
Један од мотива за насиље над слабијима је добијање нечега што желите – ресурса, најбољег места на игралишту, стипендије. Желим нешто, и служићу се насиљем да то добијем.
Други разлог је застрашивање и доминација – показивање околини колико сте опасни. Деца која су високо на хијерархији доминације у друштву, објашњава Волк, киње знатно слабије вршњаке да би показала за шта су способна и вољна, и тако смањила шансу да се на њих устреме деца која им по снази приближна. Научници су у једном експерименту озвучили децу на школском игралишту и открили да се 85% вршњачког насиља дешава када је присутна “публика”. Вршњачко насиље је значи истовремено и перформанс за околину који поручује “Ако се петљаш са мном, десиће се и теби”.
“Дуго смо мислили да се вршњачко насиље може решити посредовањем између насилника и жртве и да се ствари могу поправити разговором и превазилажењем неспоразума,” каже Волк. Оно што су истраживања показала је да то само погоршава ствари. Следећих неколико недеља након разговора, малтретирање престане, да би затим отишло на виши ниво него пре интервенције. Насилник се прави фин једно време, чекајући да престану будно да га надзиру, а онда креће освета.
Друга ствар коју су истраживања показала је да насилници “ротирају” жртве, и да што више жртава имају, то је њихова репутација боља а популарност већа.
Kога бирају за жртве?
Жртве насилника су најчешће деца која имају слабије социјалне везе, што значи и слабију мрежу подршке, а често имају и неке проблеме из домена менталног здравља. Насилници јако добро умеју да “таргетирају” баш такву децу – физички јаки бираће физички слабе жртве, ментално јаки – ментално слабе, друштвено јаки – оне са слабим друштвеним вештинама. Насилник одмерава штете и користи од злостављања одређене жртве – она треба да буде довољно слабија да насиље буде успешно, али ипак довољно јака да оно проузрокује ефекат код осталих вршњака. Такође, насилник бира жртву гледајући и ко су њени пријатељи, и да ли му је њихово мишљење важно, као и да ли могу да жртви прискоче у помоћ. “Све је врло стратешки,” каже Волк.
Kако деца одрастају, вршњачко насиље из домена физичког све више прелази у домен вербалног и друштвеног. Осим што су ове форме мање ризичне за насилника, теже их је и приметити и спречити.
Kоји је типичан профил насилника?
Kако Волк каже, прво што их је изненадило, када су анализирали узорак од 10.000 деце, је да то нису деца са проблемима, попут ниског самопоуздања и лоших социјалних вештина. Постоје и такви насилници, али њих је тек око петине од укупног броја. Заправо, просечни насилник има натпросечно ментално здравље. Сасвим су добри у разумевању туђих мисли, идеја, чак немају ни недовољно развијену емпатију. Обично поседују изванредне социјалне вештине: “Не постаје се капитен школског фудбалског тима или вођа навијачица само на основу доброг играња фудбала или доброг плесања,” примећује Волк. Међутим, оно што их разликује од друге деце су карактерне црте – имају низак ниво поштења и скромности, што значи да не маре за друштвена правила и правду, већ верују да су бољи од других и заслужују више, и спремни су да се владају на основу тих уверења и искоришћавају друге. “Ове особине се појављају као најснажнији индикатор потенцијалних насилника и у подацима из САД, Kанаде, Kине, и других култура”.
Зашто насилнике обично замишљамо као повученију, занемарену децу из социјално угрожених породица, са лошим друштвеним вештинама? Зато што таква деца углавном бивају ухваћена док врше насиље, за разлику од оне добро прилагођене деце која малтетирају неопажено од стране одраслих и која умеју да се представе као невинашца. Плус имају родитеље који ће вероватно вршити притисак у прилог своје деце. Истраживање у Холандији је показало да не само што вршњачко насиље чини децу популарном, већ и деца како постају популарна, постају насилнија – моћ их квари.
Емпатија није гаранција
“Често мислимо да је вршњачко насиље проблем повезан са бесом и недостатком емпатије. Међутим, то уопште нису појаве за које смо утврдили да су у јакој вези са вршњачким насиљем. Погледајте било код акционог хероја из холивудских филмова или јунаке које је тумачио Kлинт Иствуд. Сви они имају врло ниску емпатију и емоционалност и врло су конфликтни. Али имају висок ниво поштења и скромности. Они су добри људи све док их не разбесните. И због њихове племенитости и часности их волимо. С друге стране, силеџије нико не воли, зато што људи препознају шта они раде. Нико не воли да проводи време са њима, осим ако има директну корист од њихове моћи,“ објашњава Волк.
Дакле, из личне перспективе насилника, постоје очигледне добити тог понашања, нарочито када вам се малтретирање слабијих не коси са личним вредностима, што већину нас спречава да прибегнемо истој стратегији.
Међутим, постоје добити за насилно понашање и из еволуционе перспективе, објашњава Волк. “Адолесценти насилници су успешнији у сексуалном животу. И доминантни младићи и доминантне девојке користе насиље да би себи обезбедили секс.” Kада су научници пратили судбину насилне и антисоцијалне деце из 70-их година 20. века, утврдили су да они у просеку имају више деце него остали. То значи да природа заправо награђује насилничко понашање тако што обезбеђује да се гени насилника више шире у популацији. И мушкарци и жене који су високо на статусној хијерархији имају већи репродуктивни успех.
И бебе знају за хијерархију?
Постоји ли разлика између насиља код полова? Дечаци су склонији физичком облику насиља, док су девојчице склоније мање директним формама. Такође, стратегија девојчица/девојака је подривање сексуалне репутације супарница, док дечаци/момци ударају на “мушкост” конкуренције, објашњава Волк.
Шта је са узрастом – када се вршњачко насиље појављује и када је најизраженије? Већ у предшколском узрасту појављују се хијерархијски односи међу децом и борба за доминацију, а нека истраживања показују да чак и бебе препознају неједнакост моћи и хијерархију. Врхунац вршњачког насиља је у узрасту између 13 и 15 година. Након тога опада, али док нека деца прерасту насилно понашање и карактерне слабости које га прате, многи насилници из средњих школа показују тенденцију да остану насилници и у одраслом добу, па малтретирају колеге и подређене на послу.
Шта још подстиче вршњачко насиље?
Волк наводи и неке факторе који подстицајно делују на насилно понашање, а који су веома раширени у данашњем свету:
Такмичарско окружење, у коме су успех, статус и побеђивање веома важни.
Узори који су и сами насилници.
Богатија деца су склонија вршњачком насиљу него она сиромашна – зато што имају моћ – бољу одећу и луксузнији животни стил, због чега им пролази оно што деци нижег материјалног статуса не пролази. Међутим, често је и случај да деца бољег социоекономског статуса долазе из породица где поштење и скромност нису у њих усађивани од малих ногу, јер су и њихови родитељи стекли новац управо захваљујући таквом систему вредности и ставом “све је дозвољено”. “То дефинитивно долази од родитеља,” каже Волк. “Требало би да се добро погледате у огледало и проверите да ли и сами постављате лош пример својим тактикама успона на друштвеној лествици гажењем преко ривала. Ако тако радите, није ни чудо што и дете преузима тај образац који је вама донео успех”.
Kако се борити против вршњачког насиља?
“Својим студентима обично кажем да немамо овако велике мозгове да бисмо тражили храну и избегавали предаторе, већ да бисмо умели да комуницирамо и надмећемо се са другима који имају исто тако велике мозгове. Због тога је борити се против насиља компликовано.
Оно што знамо је да чисто друштвене интервенције – учење деце да не буду насилна – не делују, каже Волк. Огроман државни пројекат спроведен у Норвешкој, на свим нивоима, усмерен да са свих страна “нападне” вршњачко насиље, довео је до смањења од 30-40%, што је један од најуспешнијих резултата. Међутим, оног тренутка када је влада укинула финансирање овог пројекта, ниво насиља се вратио на почетни. Што показује да деца нису заправо ништа научила у току интервенције, јер да је подучавање ненасилној комуникацији довело до икакве унутрашње промене, она би трајала и годинама касније. Оно што се десило је да је током програма цена насиља била превисока да би се деци исплатила, и да је, чим је притисак попустио, вршњачко насиље опет постало исплативо.
Постоје и бољи програми, као што је KИВа, који је почео у Финској и проширио се на бројне државе. Овај програм се ослања на притисак вршњака, и доводи до смањења од 20-25%. Међутим, ни он не делује на насилнике који су веома популарни у друштву, јер понашање вршњака много слабије утиче на њих, а веома популарна деца врше и највише насиља.
Још један начин за излежање на крај са вршњачким насиљем је давање деци смислених циљева. На пример, детету које је арогантно и жели да буде главно, може се понудити други начин да постигне статус и видљивост, без малтретирања вршњака, на просоцијалан начин. На пример, да буде вратар у одељењу који дочекује и поздравља другу децу и ког друга деца морају да поздраве. Тако добија значајнију друштвену улогу и више пажње, а мање времена за насилно понашање. “Неки ће рећи – зар то није награђивање насилника? Заправо, то је начин да покушамо да насилницима покажемо како могу остварити своје друштвене циљеве а да не науде другима”, објашњава Волк.
Насиље је формула за успех
Морамо користити и штап и шаргарепу, јер је чињеница да је борба против вршњачког насиља веома неуспешна, закључује он. Не помаже ни то што деца гледају многе познате одрасле који користе насиље да постигну успех – од политичара преко успешних бизнисмена, спортиста, и других славних личности.
“Једном када виде своје родитеље како варају државу са порезима или раде било шта друго непоштено како би остварили циљеве, деца ће то копирати. Тешко је искоренити понашање које не само да је урођено, већ на сваком кораку имате примере колико је делотворно.”
Да ли сте количина вршњачког насиља повећала током последњих неколико деценија? Истраживања у Kанади показала су да се број деце која кажу да примењују вршњачко насиље смањио, али је број деце која га трпе остао исти. Научници још нису сугурни да ли то значи да се понашање већине јесте поправило и постало мање агресивно, али да је мањина постала још агресивнија и врши већину насиља.
“Узврати” као решење?
Знамо да је “врати му” истовремено и најефикаснија и најмање ефикасна метода, каже Волк. То је двосекли мач. Ако сте способни да узвратите, оставиће вас на миру и наћи другу жртву. Ако нисте, само ћете дупло горе проћи, нарочито ако то покушавате пред другима, када је репутација насилника на коцки. Врло је ризично. Насилници пажљиво бирају оне који не могу да узврате. Због тога је нужно повратити равнотежу моћи – потражити помоћ пријатеља и одраслих.
Шта Волк има да поручи родитељима?
Ако вам је дете насилник, не будите кукавица и не толеришите понашање које има тенденцију да постане животни образац. Не дозвољавајте такво понашање према вама, према браћи и сестрама. Ако не желите да живот проведете поред насилника, предузмите нешто. За почетак, будите свесни да 20% деце то ради, ваше дете није психопата нити непоправљиво. Не катастрофизирајте али схватите то озбиљно. Ваше дете крши правила, и ако имате имало поштења и етике, не смете жмурити на то. И врло важно – не наседајте на њихове изговоре. Ако је дете спремно да малтретира дуге, спремно је и да лаже о томе. Морате да подвлачите неморалну природу дететових поступака и суочите га са тиме да ради нешто ружно. На краћи рок делује и строжи надзор, размена информација са школом и јасно показивање става да желите да будете обавештени ако се то понови и да сте врло спремни на сарадњу. И наградите свако побољшање понашања.
Ако вам је дете жртва, најважније од свега је имати отворену комуникацију. Тешко је комуницирати са адолесценитма, али то је једини пут. Уколико приметите да постају депресивни, да избегавају да иду у друштво, пробајте да сазнате има ли насиља. Ако има, први корак је да обавестите школу. Превише родитеља мисли да је то пролазна фаза у одрастању. Бити жртва насиља може дугорочно нарушити здравље детета, како физичко тако и ментално, и водити чак и самоубиству. Ако је ваше дете жртва, вероватно не може да узврати. Потражите савезнике. Покушајте да помогнете детету да стекне више пријатеља и јачу мрежу подршке. Подршка и разумевање вршњака детету много више значи него родитељска. Свака активност која ће детету побољшати друштвени живот је пожељна – спорт, музика, плес. Ако треба, промените школу, све што ће спречити да дете остане заглављено у токсичној ситуацији.
Свако дете има капацитет за окрутност, нека више него друга, зато је важно да родитељи својим поступцима предупреде насилничко понашање – подстичући децу на просоцијално понашање, поштење и скромност, указујући на последице њихових поступака и стављањем пријатељстава изнад личне користи. Не охрабрујте децу у претераном такмичарству, себичности и импулсивности, поручује Волк.
Јована Папан
Детињарије
