Човек је створен за живот, а не за смрт. Као жива слика Божија, он је назначен у бесмртност. У томе и јесте смисао његовог постојања.
Човек је живо и лично јединство душе и тела. Он аутентично постоји само као то психофизичко јединство. Зато је у праву велики православни теолог Георгије Флоровски када каже: „Тело без душе је леш, а душа без тела је утвара“. Смрт је заиста нешто апсолутно неприродно. Стога њена близина мења људе. Безбројни су примери тога.
С тим у вези причао ми је бивши библиотекар нашег Богословског факултета у Београду, иначе Руд, покојни Ђорђе (Георгије) Свишчов, о свом искуству сусрета са лицем смрти. За време рата он је био заробљеник у злогласном логору смрти – Дахау. При крају рата било је сасвим извесно да ће његова барака бити постепено „ликвидирана“. Убијање је већ било почело и сви људи у бараци налазили су се у непосредној близини смрти – гледали су јој, како се каже у лице. Тада су се несрећни житељи бараке изменили. Пред лицем смрти како рече покојни чика Ђорђе, људи показују своје право лице. Више нико никога није могао обмањивати: лице је својим изгледом и изразом одавало стање духа свакога појединца. Свака маска је спала са свакога лица. Тада се видело како је је ко доживљавао и проводио живот. Тада се видело како је ко доживљавао и проводио живот. Непосредна неминовност смрти мењала је је људе и показивала њихово право лице.
Карактеристичан пример хришћанина пред лицем смрти јесте и познати Србин из Херцеговине, старац Вукашин из села Клепаца код Чапљине, убијен у Јасеновцу 1941 год. Све време пред смрт, док су усташе клале друге, Вукашиново светло старачко лице, са дугом седом брадом, било је мирно и неизмењено. И управо је непомућени мир његова лица избезумљивао зверски раздражене кољаче. Али, док је њихов нељудски бес растао, његово лице и његове очи остајаху спокојне, Тражили су од њега да викне: „Живио поглавник“! – иначе ће му одсецати део по део лица и тела: нос, уши, очи, руке и тако редом… И док док је крвави убилачки нож севао, извршавајући претњу, а старац Вукашин губио део по део свога лица, његово спокојство и његов глас остајали су исти. На сваки ударац својих џелата, уместо траженога клицања Павелићу, одговарао је једним те истим речима: „Само ти, дијете ради свој посао!“ Лице му је сво време зрачило небеским миром.
Примера мира и спокојства пред лицем смрти има још увек у нашем народу. Раније се дешавало – а сада се дешава, мада нешто ређе – да старији човек или жена тачно зна час своје предстојеће смрти. Неки чак успевају да за неко време задрже, тј. одгоде, своју смрт – док се мирно не опросте са свима, ближњима или даљнима.
Па ипак је смрт, за хришћанство схватање човека, несумњиво трагедија. Апостол Павле је назива „последњим непријатељем“, што ће рећи – највећим непријатељем човека, и зато очекује коначно уништење смрти. Трагика смрти никада не треба да буде заборављена. Јер, је пре свега распад људске личности, разбијање личног јединства душе и тела. Са смрћу, људско тело пропада, распада се, а живот душе дише, која продужава да живи иза физичке смрти човекове, није потпуни живот за који је Бог створио човека. Због тога се решење трагедије смрти за хришћане састоји само и једино у васкрсењу Христа Богочовека из смрти и у нашем васкрсењу из мртвих на крају историје, када ће бити васпостављено јединство човека као психофизичког личног бића. Без тога смрт остаје трагедија над трагедијама.
Само се, дакле, васкрсењем из мртвих може превазићи и савладати смрт. Али, то бива једино кроз искуство смрти. Зато је и Христос умро, али и васкрсао. Његово Васкрсење је победило смрт. Исто тако, Његова је смрт већ осмислила нашу људску смрт и пре нашег телесног васкрсења. Стога хришћани доживљавају смрт антиномично: трагика смрти остаје до њенога коначног укинућа, али хришћанин већ сада, вером у васкрслога Христа, доживљава смрт као прелаз из овога живота у други живот. Зато се у нашем народу смрт назива уснућем или пресељењем. Кажемо: човек је „преминуо“, „променио светом“ и слично. Смрт више није ишчезнуће него сан и спавање – за праведника се не каже да је умро већ да је „уснуо у Господу“.
У нашем народу постоји живо осећање реалности оног другог света и живота. То није никакво „паганство“, како неки мисле, него живо хришћанско осећање наше везе са драгим нам сродницима и покојницима у небеској Цркви, у којој се налазе Светитељи и остали преминули верници, а и сва створења Божија, анђели и људи…Зато су и потребне наше молитве за умрле, заупокојене литургије, парастоси, помени излсци на гробље, милостиња сиротињи и остало.
Крај првог дела
Епсикоп Атанасије Јевтић из књиге – Трагање за Христом
