Човек по својој физичкој природи није трпељиво биће. на сваки јачи или дужетрајнији физички бол, човек реагује активно, бранећи се, тражећи начине да отклони узрочника бола или да га нападне, бранећи се. Човек као душевно – духовно биће, или је позван или је принуђен на трпљење. Позван је од Бога, који је Личност, па “ уколико се Богу приписује способност патње“ (Н. Берђајев). Зашто онда не поверовати да Христос и даље, због свих нас, пати! Ако нисмо спремни да прихватимо љубавни позив Христа да трпимо – јер је Он за све нас патио и трпео, и то чини и чинећи докле буде човек на земљи трајао – бићемо од неумитног закона природе принуђени да трпимо. Разлика између ова два начина трпљења, велика је. Трпети са вером, надом и љубављу , може, уз Божију помоћ, да одведе последњем парадоксу трпљења – радосном трпљењу, не и мазохистичком. У другом случају, трпимо уз „шкргут зуба“, огорчени и постиђени (стид не долази због стварно учињеног рђавог дела, већ због наше људске сујете), напети и са потиснутом агресијом, једва чекајући тренутак показивања отвореног беса и осветољубља. Хришћанска пракса нам показује убедљиве примере трпељивости која се удружује са смерношћу човека који трпи. Познаћете их дакле по понашању!
Најпре, питање, зашто трпим, од кога трпим, ко је узрочник моје патње? Бог, човек, ја сам, ђаво? Занима вас граница трпљења у брачним односима, Ова граница условљена је одговором онога који трпи на малочас постављено питање: ко је стваран узрочник моје несреће у браку? Нисам ли добровољно и „из љубави“ изабрао(ла) свог брачног друга, добровољно и жељено са њиме родио(ла) децу? Зашто се све, бар ми се тако чини, изопачило и брак се претворио у паклено трпљење? Да ли је зато крив само он или она (муж или жена)?
Најбржи и, наизглед, најлакши начин данас да се разреши брачна криза – растава брака. највећи број данашњих бракова раставља се после, две или три године трајања, без обзира да ли су се деца родила или нису. Зар су најбржи и најлакши начини разрешавања конфликата у човековом животу и најуспешнији начини! Шта бива наиме, са растављеним супружницима а шта са децом? Моје лично психотерапијско искуство пружило ми је, најчешће, жалосну слику каснијих последица брачних развода. Једни више не ступају у нови брак из страха да ће им се прва брачна несрећа поновити, већ се посвећују неговању детета (или деце), својој професији, али некад после развода доста брзо, крећу низбрдо: алкохол и друга, укључивање у непоштене акције (мафија), препуштање промискуитетном сексуалном животу. Уколико се ипак реше на други (некад и трећи) брак, нови партнери се често показују горим од оног првог брачног друга. Ако је први био склон варању у браку, други је склон алкохолу, трећи коцки итд.
И данас ми је жао што као психотерапеут нисам објавио неку студију о исходима брачних развода нарочито зато јер је било примера(ретких, истина) да је други брак(некад и трећи) био упадљиво бољи од првог, постојао је и остајао трајан и успешан. Ето примера могућности човековог сазревања (индивидуације) преко рђавог искуства од кога се нешто важно научило за будући, не само за брачни живот.
Ви ћете и даље са првом питати: докле трпети у браку од мужа или жене коју муче брачног партнера на безброј могућих начина: свађом и понижавањем, батинама, ускраћивањем сексуалних односа, трошењем новца на алкохол, дрогу, коцку, сумњивим и неморалним подухватима (корупција, мито, итд), одласком на робију због доказаних преступа, и шта још све ружно и рђаво што годинама угрожава брак (обично са децом). Брачна саветовалишта и православни духовници (онда када православни Срби оду, чешће сами, ређе са брачним партнером) ваљано се труде да помогну, да нађу решење и тако одрже брак. Ни они, међутим, нису у стању да помогну у сваком појединачном случају брачног сукоба.
немам наравно, ни ја готову формулу која би волшебно могла да разреши овај проблем. Треба ипак рећи да није могуће ни добро, по сваку цену сачувати дугогодишњи лош брак. Између осталих разлога – деца јесу крупан разлог да се брак сачува, али ни тада не увек, јер ће некад оштећења и психичка и физичка, код деце бити приметнија и трајнија у случају када се лош брак упорно одржава, уместо да се растави – из поменутог мазохизма.
Дубинска психологија учи да је човек „природно“ садомазохистички устројен; грубо реченом склон је, чак веома склон, да и свесно и чешће несвесном мучи другог али онда свакако и себе. Ова, изгледа, урођена склоност, присутна код сваког човека, може да буде нормална, абнормална, и патолошка. У изразито рђавом браку који се из различитих разлога годинама одржава, ствара се патолошка „клацкалица“ између садистичног мужа и мазохистичне жене, или обратно, са смењивањем или, чешће, задржавањем оваквих принудних улога. Такав брачни пар једноставно не жели раставу, јер на болестан начин (несвесно), ужива у својим болесним улогама -садисте и/или мазохисте (у раду који сам пре више година објавио у једном психотерапијском часопису, овакву патолошку појаву у браку, или ван брака, назвао сам “ феномен заплетених рогова“.
Докле трба трепети, докле? „Трпљен – спасен“, вели народна пословица – али не увек. Нестрпљење и незнање – никуда не воде: Нестрпљење да се ништа не претрпи (отуд велика опасност за данашњи млад свет од изразито хедонистички расположеног западног друштва) и незнање зашто треба трпети и докле.
Владета Јеротић – из књиге 120 питања и 120 одговора
