Једном приликом, док је пролазио поред слонова, човек застаде и зачуђено се запита како то да ова велика створења бивају задржана само малим ужетом које им се веже за предњу ногу.
Никакви ланци, никакви кавези, само уже за које је било очито да га ови слонови могу покидати било када, само када би покушали да побегну. Из неког разлога они то никада не чине и човек беше јако збуњен том чињеницом.
У том тренутку је приметио тренера у близини, те га упита зашто те велике животиње само стоје ту и не покушавају побећи.
Тренер му одговори: “Знате, када су слонови млади и много мањи него сада, ми смо користили уже исте величине како бисмо их везали и они га нису могли прекинути јер су били мали. Kако су одрастали све више су се навикавали на чињеницу да не могу побећи. Веровали су да их уже још увек може задржати и зато и не покушавају више побећи.”
Човек је био запањен. Ови велики слонови се могу у сваком тренутку ослободити тих ужади, али због њиховог уверења да не могу, остају ту заглављени и затворени.
Kолико нас, попут ових слонова, иде кроз живот држећи се за уверење да не можемо нешто учинити, јер смо некада нешто покушали урадити и нисмо успели у томе?
Неуспех је део учења; никада не смемо одустати од борбе у животу!
