Жена. Толико је на свету жена које су мењале историју и радиле невероватне ствари за човечанство. Још је чувени Јован Дучић рекао да су жене „унеле више благодати и уплашености међу људе, него сви моралисти овог света“. Жене у Србији остављале су трага. Само неке од њих: кнегиња Милица, чучук Стана, Јелисавета Начић, Катарина Ивановић, Милунка Савић, Надежда Петровић, Милева Марић, Даница Томић, Ксенија Атанасијевић, краљица Наталија, Драга Љочић чиниле су за свој народ много. Истина, веома често су се налазиле у независним ситуацијама, али им се Србија и данас клања, поштује и диви. Данас, однос појединих мушкараца према женама је поражавајући. Напоменимо, а важно је, да се овај текст се не бави оптуживањем мушкараца, већ искључиво оних мушкараца који врше насиље над женама. Најчешће се ради о породичном насиљу. У прилог овој тези говори и податак да је од почетка године у породичном насиљу убијено 20 жена у Србији, а да је само до августа ове године (2020.) било пријављено 11.000 случајева насиља у којима су полиција и јавни тужилац проценили да постоји насиље или да прети непосредна опасност од њега. Овај текст се неће бавити темама као што су узроци и последице породичног насиља. Скренућемо пажњу на једну другу чињеницу коју никако не треба да занемаримо, а дубоко је у вези са српском традицијом и историјом. Епске песме које су бележили Филип Вишњић, Вук Стефановић Караџић, Валтазар Богишић, Богољуб Петрановић и други говоре о једном посебном односу Срба према Српкињама, као и уосталом према целокупном женском роду. Кроз неколико примера видећемо да ти јесте заправо тако, а вероватно се и од својих предака научити врлинама. Управо из тих разлога анализираћемо неколико епских песама у којима се открива однос Срба према Српкињама. Једна од таквих песама је и епска песма „Заручница Лаза Радановића“. Ово је епска песма коју је забележио Вук Стефановић Караџић 1845. године. Посебно је занимљив један део: „Што је теби, лепота девојко? „Што је тебе заболела глава?“ Девојка је њему беседила: „Господару, Радановић-Лазо! „Де ми скупи кићене сватове.“ Скупи Лазо кићене сватове…“ Стихови ове песме јасно указују на бригу и пажњу коју будући младожења Лаза Радановић показује и исказује према својој вереници. Једна од народних епских песама која је у исто време интригантна и говори о праштању и љубави је песма „Бановић Страхиња“. „Нетко беше Страхињићу Бане, бјеше Бане у малено Бањској. У малено Бањској крај Косова, да таквога не има сокола“, већ сам почетак песме говори да се ради о великом јунаку. А да би био велики јунак морао је да прође кроз многа искушења. Не само витешка, већ и лична – љубавна. Ову песму је такође забележио Вук Караџић, 1845. године. Бановић Страхиња одлази у тазбину, али тамо доживљава веома непријатно изненађење. Мајка му шаље писмо у ком му саопштава да је „из убаха једна паде сила, турски, сине, од Једрена царе“. Она му саопштава да су је разбојници повредили и да су му одвели жену Анђелију. Одмах одлучује да иде да је спаси и тражи помоћ од таста Југ – Богдана да његови синови пођу са њим. Међутим, Бановић Страхиња не добија ничију подршку. Ни од таста, ни од шурака. Остављен од свих, витешки одлази сам у мисију спасавања своје вољене. Тамо наилази на непријатну ситуацију. Његова Анђелија је са Турчином. Но, његова љубав бива јача од свега. Ослобађа је. Можда и најбољи однос према женама у епским српским народним песмама је пример у овој песми. Када се Анђелија и Бановић Страхиња враћају у Крушевац, тамо се сви окрећу против Анђелије, јер сазнају да је она поклекла пред искушењима. Међутим, Бановић Страхиња стаје у њену одбрану:
„Што се, браћо, данас обрукасте?
На кога сте ноже потргнули?
Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
Камо ножи, камо ваше сабље,
Те не бисте са мном на Косову.
Да чините с Турцима јунаштво,
Десите се мене у невољи?
Не дам вашу сестру похарчити,
Без вас бих је могао стопити,
Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
Немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби мојој поклонио.
Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Страхинићу бане“.
Леп однос супружника видимо и у песми „Цар Лазар и царица Милица“. А то се пре свега огледа у начину на који кнез разговара са кнегињом Милицом, уважавајући њено мишљење и обраћајући јој се на достојанствен и надасве културан начин. У песми „Дјевојка надмудрила Марка“ имамо лик девојке коју народни приповедач описује као лепу, паметну и интелигентну. Међутим, једна од најупечатљивијих народних епских песама која говори о мудрости и моралу српске жене је песма „Диоба Јакшића“. Интерпретација песме каже да Дмитар и Богдан Јакшић треба да поделе земљу. Јављају се велике несугласице, а обе су толико велике да браћа крећу један на другога. Да ствар буде још гора Дмитар хоће да отрује свог брата Богдана, а то је требало да уради његова жена Анђелија.
Дмитар Анђелији још поручује: „Анђелија, моја вјерна љубо, отруј мени мог брата Богдана. Ако ли га отровати нећеш, не чекај ме у бијелу двору“. Но, мудрост храбре Анђелије ће победити мржњу и зло. Она досе досетљивошћу и племенитим срцем успева да помири завађену браћу: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила“. У епским песмама су посебно изражени односи вереника и веренице, супруга и супруге, браће и сестара, оца и кћери, сина и мајке. Када говоримо о односу сина и мајке, начин на који се у народним епским песмама односио Марко Краљевић према мајци Јевросими говори о односу великог поштовања сина према мајци, али и обратно. Жене, сем у неколико случајева, су у српским епским народним песмама представљане пре свега као интелигентне, паметне, досетљиве, добродушне, благонаклоне, пуне разумевања, лепе… Безмало све народне епске песме говоре о жени као стубу породице, као моралној спрези између друштва и породице. Српкиња је народним епским песмама описана као мудра, храбра, рационална, спремна да се жртвује и да жртвује, спремна на све да заштити породицу. Данас, у време ријалитија, у време када нам се намећу неке друге вредности, чини се да је тешко одолети изазову. А изазов је сачувати породицу, здраво и слободарско друштво, друштво толеранције, али са изграђеним моралним начелима, где су сви становници једнаки међу једнакима. Данас су људи, и мушкарци и жене, на великим тестовима. Људски односи су сложени. Ново време носи нове изазове, а највећи изазов је – БИТИ ЧОВЕК.
И на крају: „Веспитај дечака – васпитао си човека. Васпитао девојчицу – васпитао си нацију“!
Јована Ћирковић
