Ходаш читаву вечност
По своме личном бескрају
Од главе до пете и натраг
Обасјаваш сам себе
У глави ти је зенит
У пети смирај сјаја
Пред смирај пушташ своје сенке
Да се издуже да се удаље
Да стварају чуда и покор
И себи да се клањају
У зениту сводиш сенке
На њихову праву меру
Учиш их теби да се поклоне
И у поклону нестану
Ходаш овуда и дан данас
Али се од сенки не видиш
Васко Попа
