Од малена нас уче да се лепо изражавамо и да речито образлажемо свој став, своје мишљење. Међутим васпитани на такав начин, заборављaмо то да општење с ближњима не може да се сведе само на умеће пристојног и паметног изражавања и говорења. Најважније у међуљудском општењу јесте умеће да добро слушамо и чујемо другог. а томе нас нико никада није учио.
У православној култури умеће слушања другог се сматра суштински важним за међуљудско општење. Свети Оци су, у својим списима, поклањали огромну пажњу важности умећа слушања другог. Св. Никодим Светогорац, који је живео и подвизавао се у другој половини XVII и првој половини XVII столећа, описује свој разговор са страцем-духовником.
Тај отшелник-подвижник објашњава Св. Никодиму како треба слушати другог човека: како треба седети на столици током разговора, како треба гледати свог саговорника, како треба реаговати у разговору, какве покрете рукама човек треба да чини, а какве не. Он сам саветује да треба избегавати теме и речи које би могле бити непријатне саговорнику. Тај подвижник, чак, говори о томе на који начин треба да дише духовник док слуша другог човека, да га ни на који начин не би узнемирио, збунио и повредио.
Према томе, у нашем православном Предању велика духовна пажња се поклања тајни и пракси општења човека са човеком. Но, на жалост ми смо се, у данашњем времену, потпуно удаљили од тог искуства. Данас знамо само да причамо, а слабо знамо да слушамо друге. и отуда толико неспоразума и проблема у међуљудском општењу.
Из књиге- Духовни живот у свету без Христа
