Јосиф или како су га православни верници широм света звали Брат Јосиф, рођен је у чилеанској престоници Сантјагу 1948.године. Јако мало се зна о његовом детињству. Како кажу, није волео да говори о себи, а највише је у комуникацији са људима био посвећен духовним питањима и темама. Када је као четрнаестогодишњак (по неким изворима као дванаестогодишњак) шетао својим родним Сантјагом, случајно је наишао на руску цркву посвећену Казанској икони Богородице . Кроз отворена врата, младић је чуо певање хора, које га је дирнуло до дубине душе. Ушао је унутра и тамо видео чилеанског епископа Леонтија (Филиповича). Атмосфера у цркви је била свечана, али скромна, јер је ова парохија, као и већина парохија Руске православне заграничне цркве у расејању, била прилично сиромашна. Владика је врло љубазно примио младића. Како кажу, Јосиф је тада помислио: „Ако је овај епископ тако сиромашан, а у њему има толико љубави, онда је ово истинска Црква Христова“.
Епископ Леонтије је позвао дечака да поново дође у цркву рекавши му: „Дечаче дошао си овде са разлогом. Дођи поново.” Младић је послушао савет, и након пар сусрета са oцем Леонтијем, Јосиф је изразио жељу да пређе у православље. Након две године на крштењу добија име у част Јосифа Заручника, чувара Девице Марије. Усваја православље у дубине своје душе, с пажњом проучава дела Светих Отаца. Нешто касније заинтересовао се за иконописање. Истраживао је традиције и симболику православних икона, а жеља за даљим знањем одводи га у Монтреал у Канади. Као талентовани уметник започео је студије на Факултету ликовних уметности. Касније, постаје чак и предавач историје уметности на Универзитету у Монтреалу.
ПУТОВАЊЕ НА АТОС
Нови заокрет на животном путу брата Јосифа догодио се 1982. године, током најобичнијег, на први поглед, путовања на Атос. Отишао је тамо са два пријатеља, од којих је један током ходочашћа одлучио да остане у манастиру – тамо је касније постао монах. Јосиф је са другим пријатељем наставио пут. Намеравали су да пронађу једну монашку келију, и цео дан су лутали стеновитим стазама. Исцрпљени од лутања ипак нису стигли до жељеног циља. Изненада су угледали сиромашног пустињака и одлучили да оду до њега, јер су негде морали да потраже преноћиште.
Игуман скита Рођења Христовог Архимандрит Климент веома срдачно је примио путнике (од тог дана, овај старешина ће играти велику улогу у Јосифовом животу и постати његов духовни отац). Монаси скита, како се испоставило, бавили су се иконописом. На први поглед, Јосиф је посебну пажњу скренуо на лик Иверске Богородице на икони. Молио је од браће да му продају икону, али је одбијен. Испоставило се да је ова икона прва насликана у том скиту, а монаси се нису хтели од ње растати. Јосиф је неколико пута покушао молбама да добије чудесну икону, али безуспешно. Монаси су се чак понудили да насликају идентичну копију и да му пошаљу у Монтреал. Али Јосиф је желео само оригиналну.
„Када смо ушли у скит, видео сам икону Пресвете Богородице изнад врата у иконописној радионици. Никада нећу моћи да објасним шта сам осетио када сам је видео. Мислим да ми се срце преврнуло у грудима. Веома сам везан за њу “, рекао је у једном од ретких интервјуа које је 1983.године, дао за часопис „Православная Русь“ .
Сутрадан на литургији, Јосиф је клекнуо и молио се Богородици са сузама да Она пође с њим, ако је то била њена света воља. Након јутарње службе, он је са својим сапутником напуштао скит како би наставио пут. Архимандрит Климент није био међу монасима који су их пратили. Изненада, позвао је путнике кад су почели да се спуштају низ планину. У његовим рукама био је завежљај.
„Пресвета Богородица жели да иде с вама у Америку“, рекао је старешина и дао Јосифу икону коју је толико желео. Када је Јосиф поново понудио новац, архимандрит је рекао да се за такву светињу не сме узимати новац.
ЧУДА ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Чудо се догодило у ноћи 24. новембра 1982. – уочи Дана захвалности, можда једног од најлепших америчких празника, када се сви традиционално окупљају да захваљују Богу на свим Његовим добрим делима.
„У три сата ујутро пробудио сам се са снажним мирисом ружа – цела соба била је испуњена њиме“, рекао је Јосиф.
Прво је помислио да је његов пријатељ, који је у том тренутку живео с њим, сипао некакав тамјан, а онда је закључио да мирис потиче са иконе.
„Када сам пришао икони, био сам запањен! Цела икона била је прекривена мирисним уљем. Смрзнуо сам се на месту од таквог чуда! ” – признао је.
Јосиф је икону однео у цркву у Монтреалу. Епископ Виталиј је обрисао смирну и држао је неколико дана у затвореном олтару на престолу како би се уверио у аутентичност чуда.
Владика Виталиј је желео да чудесна икона све време остане у монтреалској цркви. Међутим, Јосиф је веровао да му је икона дата како би је баш он понео у свет. Истовремено, дубоко се кајао што је на тај начин показивао непослушност према једном епископу, јер је послушност за њега била једна од најважнијих компоненти црквеног живота .
ШИРИ СЕ ВЕСТ О ЧУДУ
Пре скоро четири деценије није било интернета, још увек нико није чуо за друштвене мреже, уз помоћ којих се вести у неколико секунди шире светом. Али то није спречило вернике да врло брзо сазнају за све: вест о чуду које се догодило, одмах се проширила широм руске дијаспоре у САД.
„Неко нас је назвао и рекао:„ Јесте ли чули да је Иверска икона Богородице у стану православног Шпанца у Монтреалу? “ Наравно, желели смо да сазнамо више о овоме “, подсећа ректор Универзитета Св. Јована Крститеља у Вашингтону, протојереј Виктор Потапов. Пронашао је Јосифов број телефона и позвао га да дође у америчку престоницу. Много година сам се питао зашто је наша парохија прва у коју је стигла чудотворна икона – наравно, не рачунајући храм у Монтреалу. Испоставило се да је све било врло једноставно: пастир и његово стадо заиста су желели да виде невероватну икону.
Овај сусрет се догодио у априлу 1983. године, више стотина верника је дошло да се поклони икони, што је много за неправославну Америку и за мали број православаца у Вашингтону.
„Током првог акатиста једноставно нисам могао да одвојим поглед од иконе. Требало је да прочитам текст, али све време сам гледао икону и био сам запањен како чудеса произилазе из ње “, признаје отац Виктор.
Према његовим речима, након службе брат Јосиф отворио је футролу са иконама и из ње извадио колут вате натопљене миром. Помазали су све који су долазили, и давали људима мале комаде вате да понесу.
„Широм храма осетио се неземаљски мирис, био је невероватан. То се морало видети како би се ценило “, каже свештеник.
Када је био домаћин верског програма „Глас Америке“, Отац Виктор Потапов припремио је посебну епизоду посвећену мироточивој икони, захваљујући којој су хиљаде верника у бившем СССР-у сазнале за чудо. Текст овог програма објављен је касније у париским емигрантским новинама „Руска мисао“ и у часопису „Православнаиа Рус“.
ЖИВОТНО ДЕЛО БРАТА ЈОСИФА
Од тог путовања у Вашингтон започела је посебна мисија брата Јосифа. Путовао је по многим епархијама Руске православне заграничне цркве али и другим православним епархијама, широм Америке и Европе. Рецимо у Бугарској 1995. године, хиљаде верника су у молитвеној тишини сатима стајале у реду да целивају светињу – све донације, на захтев брата Јосифа, тада су коришћене за завршетак изградње локалне цркве.
Јосиф се одмах на почетку од када се чудотворна икона нашла у његовим рукама заклео да му икона никада неће постати извор материјалне добити. Овај завет ће испунити у потпуности. Много пута му је нуђен новац за посете верника . Упорно је одбијао да прихвати новац за личне потребе а сваку донацију је преусмеравао скиту на Светој Гори, набављао реликвије и помогао онима којима је помоћ потребна. Путовао је ненаменски, живео је скромно и веровао је да чудотворна икона иде где Она жели и да је он само слуга Богородице, који испуњава Њену вољу.
По сведочењу оца Виктора Потапова, приликом једног путовања на Атос, старац Климент је Јосифа тајно постригао у монахе, и даровао му име Амврозије у част Светог Амврозија Оптинског. Како примећује свештеник Виктор Потапов, Јосиф није живео у манастиру где се монаси моле и раде, али је то чинио у свету: „Није се затворио од људи и икону је носио свуда и свима, на штету сопственог здравља“.
Имао је здравствених проблема- дијабетес и због дугих путовања било му је тешко да стоји дуго, али је увек истрајавао на дугим службама.
Чувара иконе болно је рањавао сумњичав однос према икони од стране неких представника свештенства РПЗЦ. С тим у вези, типичан је пример високо поштованог архимандрита Кипријана (Пизхов), којег зову „иконописцем све дијаспоре“. Није веровао у чудо док све није видео својим очима. Једном је, након службе у синодалној катедрали у Њујорку, отац Кипријан помазао вернике миром са Монтреалске иконе. Архимандрит се још више изненадио када се током миропомазања, вата не само да се није осушила, већ супротно, као да је „сама од себе“ постајала још влажнија. Према речима очевидаца, отац Кипријан је ушао у олтар и са сузама у очима почео да тражи од Богородице опроштај за његов кукавичлук. „Наравно, икона је многим болесницима донела исцељење и утеху“ наглашава отац Виктор Потапов . „Многи који су били млаки у вери дошли су Богу након што су се помолили пред овом иконом или примили свето крштење пред њом.“
Како се отац Виктор присећа, током година свог служења, Брат Јосиф се уопште није мењао у карактеру ,био је исти од првог до последњег сусрета мало пре његове смрти :„Знао је своје место на овом свету. А његова мученичка смрт сведочи да га је Господ прогласио достојним такве круне “.
ПРЕДВИЂАЊА
Када је брат Јосиф последњи пут посетио скит на Светој Гори 1996. године, отац Климент му је предвидео да ће 1997.година, бити судбоносна година у његовом животу. Ово предвиђање оца Климента се у потпуности обистинило. Поред тога, годину дана пре смрти, откривено му је шта ће се с њим догодити, али ни тада Јосиф није скренуо са пута своје мисије.
СМРТ У АТИНИ
Јосиф је отишао у Грчку 12. октобра, 1997.године. Уочи свог одласка разговарао је са Еленом Сергејевном Голицина-Наваре, једном од оснивача друштва „Хозе од Иконе“, основаног као фонд помоћи како би Икона путовала светом. Јосиф јој је рекао да ће на Атос отићи заједно са иконом, коју ће понети без футроле у посебном коферу обложеном ватом. По правилу, током таквих путовања, из иконе је излазило мало смирне, и зато је могао безбедно да путује без привлачења непотребне пажње на себе.
Обично, Јосиф није носио чудотворну икону на таква путовања. Светињу је чувао са великом зебњом и одговорношћу, а у таквим случајевима је то остављао само поверљивим особама. Али та посета имала је једну карактеристику. Прво, Јосиф је намеравао да посети скит на Атосу , исти онај у коме је насликана чудесна икона. Тамо је желео да се састане са оцем Хризостомом, који је постао настојатељ испоснице након смрти старца Климента.
Међутим, Јосиф није знао да се у Солуну, у то време одржавала највећа изложба икона са Атоса, и да због тог догађаја а мало времена није успео да извади неопходна документа (Диамонитирион– виза) како би уопште упловио на обалу Свете Горе.
Следећег дана (13.октобра,1997), отпутовао је на острво Егина, где се налазе мошти Св.Нектарија Егинског и на том месту оставио икону Богородице. Одлази за Атину и на аеродрому је дочекао Свештеника Александра Иванишевича из Јужне Америке (Аргентина) желећи да му помогне око набавке црквених реквизита.
Отац Александар је мислио да је икона у Канади. Знао је да ће Јосиф отићи на Егину на пар дана пре повратка у Канаду, али није могао ни да замисли да је то требало да буде путовање да преузме икону – уосталом, Јосиф на ту тему ништа није ни говорио.
Уочи трагедије, заједно су посетили манастир Св. Николе Чудотворца на острву Андрос. Када су монаси отворили врата храма, тачно испред њих у предворју на једној од древних фресака Богородице, сузе су јој потекле из очију. Монаси су објаснили да се такви знаци јављају непосредно пре неких судбоносних догађаја у Цркви и у свету . Један од монаха је навео: „На овој фресци ретко када теку сузе, изузев пре неког несрећног догађаја.” Дао је за пример да су са фреске текле сузе пред велики земљотрес у Јерменији. Јосиф је врло мирно рекао да осећа, да ће му се врло брзо догодити нешто страшно, али није знао шта тачно. Према сведочењу оца Александра Ивашевича потврдио је Јосифове слутње: „Када је брат Јосиф видео фреску Богородице са сузама, рекао је да је ово чудо повезано са њим.” Јутром (30.10.1997.) када се отац Александар враћао из Грчке за Аргентину, Брат Јосиф га је пратио на аеродром. Пред сам полазак Јосиф му поново рече: „Оче Александре нешто ће се десити са мном.”
Исте вечери тј.ноћи између 30-31.октобра, 1997.године, у соби хотела „Гранд“ у Атини, Јосиф је свирепо мучен сатима а потом убијен. Чудотворна икона Мајке Божије је нестала а ни до данас није пронађена. Такође, ни убице нису откривене. На основу трагова мучења и рана на телу Брата Јосифа, претпоставља се да су починиоци овог злочина организована група сатаниста. Мучки је убијен на највећи сатанистички празник „Ноћ вештица”. Иначе Јосиф је планирао да следећег дана отпутује назад за Канаду, ради обележавања петнаест година појаве мира из чудотворне иконе Мајке Божије. Тринаест дана након свирепог убиства (12.новембра, 1997.године), сахрањен је на руском гробљу у манастиру Свете Тројице у месту Џорданвил, Њујорк (САД). Према изјавама очевидаца, на његовом телу су били видљиви трагови од мучења, али није било знакова пропадања и непријатних мириса. Архиепископ Лавр није благословио изливање темеља на гробу, испод кога је закопан ковчег са телом мученика, рекавши: „Да би се лакше отворио”.
НАКОН СМРТИ
Зна се само да су Јосифа убиле три особе. Како су касније известили стручњаци који су спровели истрагу ради се о професионалном убиству, све је урађено тако да се жртви нанесе највећа патња. Ударали су га по глави, по врату, раздерали му образе конопцима, а затим оставили да умре сам. Извесни гост музичар у суседној соби чуо је стењање, али није прискочио у помоћ.
„Ми смо, на суђењу показали страшне слике на којима се виде стравични трагови мучења.“– сећа се свештеник Виктор Потапов
Вест о смрти била је шок за оне који су познавали брата Јосифа.
„Сећам се да ме је ноћу из Калифорније позвао свештеник Павел Ивашевич (брат оца Александра) и саопштио ову страшну вест“, присећа се протојереј Потапов. – Био сам дубоко шокиран. Довољно сам добро познавао брата Јосифа, знао сам колико је био одан Богородици и колико је озбиљно схватао своју мисију. Волео је мученике и често је говорио како би било добро дати свој живот за Христа. Мислим да је био спреман за ово и нисам се никад питао зашто га је Господ узео к себи “.
Након Јосифове смрти, отац Виктор је нашао молитву написану руком у његовом дневнику. По његовим речима, овај детаљ из дневника датира из 1985. године, а драгоцен је по томе што осветљава стање његове душе и показује нам колико му је било тешко подносити велику послушност чувара мироточиве иконе Мајке Божије. Ова молитва гласи:
„Господе Исусе Христе, који си дошао на земљу ради спасења нашег и био добровољно прикован за Крст и трпео за наше страсти и грехе, дозволи да и ја трпим своје патње …Господе! Не терети ме за грех. “
Суђење за убиство одвијало се отприлике годину дана касније. Руска православна загранична црква није послала своју делегацију, па су отац Виктор Потапов,његова мајка , парохијанка вашингтонске цркве Марија Реј, и француски свештеник Мајкл де Кастелбајац самоиницијативно отишли на суђење у Атину.
Током прве рочишта, румунски илегалац у Грчкој, Николај Циару, који је годину дана био у затвору чекајући суђење, завршио је на оптуженичкој клупи. Током саслушања плакао је и тврдио да није убио Јосифа.
Током паузе, отац Виктор, и Марија Реј успели су да комуницирају са оптуженим, пошто грчки закон, како се испоставило, није забрањивао разговор са оптуженим..
Ево шта је отац Виктор рекао о ономе што се догодило:
„Видевши да Марија Реј слободно разговара са Циаруом, моја мајка и ја пожурисмо да им се придружимо. Предложили смо му да говори истину и питали смо: „Да ли схватате ко је био брат Јосиф? – чувар мироточиве Иверске иконе, изабраник Богородице “. Слегнуо је раменима. Стекли смо утисак да Циару ово није знао. Дали смо му репродукцију Иверске иконе и слику Анђела чувара, коју је некада сликао брат Јосиф. Циару је наставио да плаче и понављао: „Нисам га убио! Ја немам никакве везе с тим! ” Морам рећи да смо и сами почели сумњати да разговарамо са убицом.
Један угледни атински адвокат много нам је помогао. Рекао је да Циару, по својој прилици, није убица, али је веома важан сведок који је Јосифа одвео до убица! Током паузе рекли смо адвокату оптуженог ко је био брат Јосиф, дали смо му литературу о њему и фотографије. Судија је требало да заврши рочиште тог дана, али захваљујући нашем присуству, након паузе, објавио је одлуку да се рочиште ипак продужи за још један дан. То је нашем адвокату дало времена да се састане са судским лекаром који је извршио обдукцију. Доктор је био шокиран када је сазнао ко је Јосиф. Испоставило се да читавих годину дана није знао ништа о њему. Током обдукције, овај специјалиста је скренуо пажњу на одсуство знакова пропадања. Следећег дана лекар је сведочио 45 минута, а његов говор био је сведочанство о мучеништву изабраника Богородице! Тужилац је рекао у судници да су на месту убиства пронађени ДНК и отисци прстију другог Румуна, Тундора Попе, који је служио казну у грчком затвору због других кривичних дела. На другом заседању суда већ је сматран оптуженим.
Седећи у холу, сређивали смо бројаницу која је припадала брату Јосифу, молили смо се и тражили од Господа да праведно доведе ствар до краја“,наставља отац Виктор. „Осумњичени је седео поред мене и било је јасно да му је непријатно, па је на крају скочио попут опареног и затражио премештај на друго место.
Истина, ни новооптужени није ништа признао. Када су му показали Јосифову фотографију, рекао је да ту особу никада није видео, а када је судија питао како су то његов ДНК и отисци прстију завршили у соби у којој је пронађено Јосифово тело, одговорио је да је „ово дело полиције “.
На крају, никада против никога није подигнута стварна оптужница за ово свирепо убиство. Да ли је процес касније дошао до резултата? То не знају они људи који су познавали брата Јосифа са којима сам имао прилику да комуницирам, то се не помиње у доступним изворима информација. Постоје само подаци да је Циару ослобођен због недостатка доказа.
Мистерија смрти брата Јосифа још увек није откривена, иако је прошло готово четврт века. На исти начин и судбина иконе је скривена од нас. Знамо да је Јосиф однео икону на острво Егина, али где и коме ју је оставио остаје непознаница…“
Отац Виктор завршава о Брату Јосифу: „Сећам се најљубазније особе која је веома волела децу. Био је потпуно одан Богородици, са дубоким поштовањем. Човек молитве, великодушан, човек који је чврсто обећао да му икона неће стицати материјално богатство, и испунио је то обећање .“
Данас многи православци сматрају брата Јосифа праведником и мучеником. Постоје и други који су збуњени мистеријама у причи о њему. Да ли нам је суђено да откријемо тајну одласка брата Јосифа и нестанка светиње коју је он чувао? Велика је вероватноћа да је икона Мајке Божије украдена у ноћи Јосифове мученичке смрти, али и нада да ју је оставио на Егини у сигурним рукама, или је овој тајни суђено да остане сакривена од нас који живимо у земаљском свету?
На крају морамо поменути и то да је брат Јосиф веровао и говорио да модерна омладина има веома тежак живот, који их присиљава да уче, раде, зарађују ради стицања материјалног богатства, односно да живе у материјалном свету, заборављајући на духовност. Такође је телевизију сматрао правом катастрофом, отровом који уништава животе људи и доводи до губитка способности разликовања добра од зла (и није дозволио да се направи филм о чудесној икони). Јосиф је веровао да децу треба учити сопственим примером, јер превише често виде да им родитељи говоре једно, али раде друго. Веома је поштовао светог Јована Шангајског, који се бринуо за очување духовности у „овом поквареном материјалном свету”.
Душан Опачић
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
-Злодеров Дмитрий – Иосиф Муньос-Кортес: загадки жизни и гибели хранителя чудотворной иконы Богородицы https://foma.ru/
-РИА НОВОСТИ – https://ria.ru/20171031/1507867259.html
-ИСТОЧНО-АМЕРИЧКА ЕПАРХИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Званичан сајт – https://ru.eadiocese.org/josemuozcortes
-Портал РУСКА ИДЕЈА – https://rusidea.org/25103015
-Faces of Rocor, epizode 1-2, Fund for Assistance to the Russian Orthodox Church Outside of Russia https://www.youtube.com/watch?v=hah89XfZJj0
– Душан Опачић – Брат Јосиф – Чувар иконе Мајке Божије – Видовдан https://vidovdan.org/tradicija/brat-josif-cuvar-ikone-majke-bozije/