Бранислав Рајковић је ратне 1992., а након што су његови родитељи погинули, отишао у Бачку Тополу
“ Esselamu Alejkum. Добро дошли у Мостар. Ја сам ђакон Бранислав. Волим арапски језик и поздрав свима из Мостара”, несвакидашњи је поздрав изговорен на арапском језику ђакона Бранислава Рајковића, рођеног Мостарца којег је 1992. рат отјерао из родног града.
Љубав према арапском језику
– Моји родитељи су те ’92. погинули у селу Јасењани, сјеверно од Мостара, где је наша сеоска породична кућа и где смо се склонили од тадашњих ратних дешавања. Брат и ја одлазимо у Бачку Тополу заједно с ујаком, присјећа се Рајковић.
У Мостар се вратио 2012. године након школовања у Новом Саду и Београду.
– Чини ми се да никад нисам ни напустио Мостар и тежио сам да шта год будем да ћу бити у Мостару, да ћу се вратити, истиче ђакон Бранислав.
Љубав према арапском језику почела је управо током школовања.
– Први сусрет са арапским језиком, у ствари је сусрет са живим људима, Арапима, углавном људима из Сирије. Јер арапски језик се користи у чувеној Антиохијској патријаршији и дан данас. Дакле, сва богослужења цркве су на арапском. Међутим, овђе у културном центру Kраљ Фахд у Мостару то добива још једну димензију јер ја арапски учим од муслимана. И кроз арапски језик упознајем се и са једном исламском културом, прича Бранислав.
Након савладаних основа, арапски се зачуо и у православној цркви у Мостару, а како то звучи можете чути у видеу на дну текста.
Молитва на више језика
Мостар све више привлачи младе из цијелог свијета.
– Указала се потреба да јектеније (молитве) говоримо, уколико можемо, и на енглеском, па и на арапском и на свим другим језицима. Тако да, само то богослужење на разним језицима поред српског није ништа ново. Али свакако да је арапски посебно занимљив, посебно улази у уши, и заиста се наши људи не изненађују када чују за пјевницом “Ја Ja Rabb-urham” умјесто “Господи помилуј”, или “Kyrie eleison” и “Lord have mercy”, и тако даље.
Супруга Тамара и кћерка Христина су уз Бранислава училе арапски језик.
– И Христина је паралелно са српским већ почела да пјева са мном “Eui, bebubi, tetuti, tetuti…”, насмијешен прича ђакон Бранислав и додаје: “Арапски је чула већ у својој првој години.”
Бранислав сматра да је кључ суживота у Мостару и другде бити окренут ка добру.
– Себе доживљавам прије свега као човјека, онда свакако као православног хришћанина, као, чини ми се, након ове биолошке одреднице нешто најшире, а тек онда видим себе и као Мостарца, и као Херцеговца, и као Србина. Све је то заиста важно, али није пресудно, закључио је за крај ђакон Бранислав Рајковић.
Слободна Европа
