Припекло поподневно сунце. Врела сумаглица притисла котлину. Ништа се не помиче. Ништа не дише. Ни дашка вјетра. Ни са језера одкуда увијек чарлија свјежи повјетарац. И оно легло. Као да издише. Врх Сутормана у лакој измаглци. Јари. Само се чује досадно и упорно цврчање цврчака. Један јастреб одлетје високо изнад планинског превоја.

На веранди наше куће двије старе фотеље. На једној дријема стари мачак. И он се склонио од поподневног сунца које немилице пржи, па је и лишће гранатог кестена спарушено. И мене та врелина ошамути. Чујем мајчин глас:

– Данас је припекла врућина, као никад прије. Ајте чељади у кућу

овамо је хладније.

– Идемо – рече отац – да мало одморимо. Свијест ми мрчи.

А ја дијете. Тек ми је десет година. Мени се не иде у кућу. Радије бих се играла напољу, а ту испред куће је једна ливада, сва у зеленилу и цвијећу. Не би ни она таква била да је не наводњавамо с планинског потока, који весело скакуће и жубори, мада и њему суша испија снагу.

„Набраћу букет цвијећа за мајку“ – помислих – „а уз то ћу јурити за лептирима. Куд ће љепше игре.“

Трава на неким мјестима до кољена, голица ми ноге. Мене једино страх од змија. Кажу да их овдје пуно има. Мада ја нијесам видјела ни једну. Опасне су, говоре. Отровне. Смртоностне. Кога уједу, нема му спаса. Зато сам опрезна. Брзо берем цвијеће. Бијеле раде, љутићи, љиљани, раставићи. Од свих помало. Разнобојно да буде. А около мене свуда лептирићи трепећу крилцима, лете. Као да ме зову на игру. Има доста и пчела, које купе ливадски мед. Зује. Понеки скакавац искочи испред мене. На овој ливади све ври од живота.

И као да ме све зове у свој свијет. На игру.

У једном трену се нађох испред једног повећег бусена траве у којем нешто зашишта, а трава се повија као да то иде кроз њу. Али не видим шта је. Можда јеж, корњача, пољска шева. Змија! Од саме те помисли уплаших се и дадох у панични бијег. Трк. Да што прије стигнем до кућног прага. У сигурност. Тамо су отац и мајка. У паничном и безглавом трку нијесам примијетила бодљикаву жицу, растегнуту ободом ливаде, па се онако у пуном бјежању заплетох преко ње и направим колут напријед, запињући ногама за бодље, од чега крв шикну у млазу. Али онако врела не осјећам бол. Ах, каква страхота! Побјегла сам од змије али сам натрчала на бодљикаву жицу.

Што да радим? Од страха и не плачем. И не бојим се више. Не осјећам ни бол. Само оштро пецкање. Прибрах се и устадох. Видим, онај букет цвијећа још чврто држим у руци.

Кући сам дошла сва крвава. Сад ме више страх од мајке да ме не грди и казни, али она само забринуто рече:

– Што учиње, дијете! Куку мени јеси ли се нагрдила?

Па позва оца да донесе ракију да ми исперу ране. Тек сад са осјетила жестоки бол. Од ракије којом су ми прали ране. Али, сам стиснутих зуба ћутала без гласа. У страху, да још и батине не добијем.

Тек тада дадох мајци онај букет цвијећа, једним крајичком ума се плашећи да ће га бацити, али она само заста, погледа га и пољуби, па онда и мене, погладивши ме по коси само рече:

– Дијете моје!

И овај ожиљак на лијевој нози се расцвјетава попут букета цвијећа. Ваљда да ме подсјећа на моју малу авантуру.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име