Болест постоји у свету једино због греха. Не би било никакве болести – ни менталне ни физичке – да човек није сагрешио. Према Христу, болест је ропство ђаволу (Мт 8,16; 12,22; Лк 4,40–41; 13,10–17). А Христос је дошао да „уништи… ђавола“ (Јевр 2,14). Са Исусом, опроштај грехова, исцељење тела, уништење ђавола и васкрсење мртвих јесу један и исти акт спасења.
**Парализовани**
Христос исцељује парализованог
„Шта је лакше рећи: ‘Опрештени су ти греси’, или рећи ‘Устани и ходи’? Али да знате да Син Човечији има власт на земљи да опрашта грехе — тада рече узетоме: ‘Устани, узми одар свој и иди кући својој.’ И устаде и отиде кући својој“ (Мт 9,4–7; Мк 2,9–12; Лк 5,23–25).
„У тај час исцели многе од болести и недуга и злих духова, и многима слепима дарова вид“ (Лк 7,21).
Чинећи ово, Исус је показао да је Он Христос, Месија, испуњење пророка који доноси Царство Божије свету:
„…слепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда Јеванђеље. И блажен је који се не саблазни о мене“ (Лк 7,22–23; уп. Ис 29,18–19; 35,5–6; 61,1; Мт 4,23–24; 11,4–6).
Када је човек ослобођен греха и зла, он је такође ослобођен и од болести и смрти. У Царству Божијем више неће бити „болести, ни жалости, ни уздисања, него живот вечни“ (Кондак Опела у Цркви).
Када човека у овоме свету посети болест, било телесна било душевна, он је жртва ђавола и „греха света“ (Јн 1,29). То не значи да су људи нужно лично кажњени својим болестима. То пре значи, као у случају оних који су рођени са манама или деце која су болесна, да где је грех изобиљан, тамо и болест и немоћ владају. Учeње Цркве је да они који су невино погођени болестима, као мала деца и ментално ометени, сигурно бивају спасени у Царству Божијем.
Тако учи и Књига Постања. Бог није рекао човеку: „Сагреши и ја ћу те убити.“ Рекао је: ако сагрешиш, „умрећеш“ (Пост 2,17; 3,3). Дакле, када човек сагреши и самог себе поквари злом, он доноси проклетство болести и страдања у свет за себе и своју децу; и живот му постаје труд док се не врати у прах од кога је саздан — и што је по природи без благодати Божије у своме животу (уп. Пост 3,17–19). У том смислу „кнез овога света“ је ђаво (Јн 12,31; 14,30; 16,11).
С обзиром на грешност света, његово ропство ђаволу, његово „стењање у мукама“ (уп. Рим 8,19–23) до свога спасења у Христу, сам Бог употребљава болест и смрт у Својој промисли као средство човековог спасења. Бог није узрок болести, страдања и смрти; али пошто они постоје због преваре ђавола и човекове злобе и греха, Бог их користи да би човек био исцељен и спасен у опроштају грехова. У том смислу, и само у том смислу, може се рећи да „Бог шаље болест човеку“.
Када је духовни човек болестан, он препознаје да је његова болест узрокована грехом — његовим сопственим и гресима света. Он за то не криви Бога, јер зна да Бог то није изазвао нити жели Својим слугама. Он такође зна, по промислу Божијем и спасењу у Христу, да ће његова болест бити исцељена. Зна и да, ако је воља Божија, може бити исцељен већ у овоме животу како би имао више времена да служи Богу и људима на земљи и да испуни оно што мора по Божијем плану. Зна и да сама болест може бити средство за служење Богу, и прихвата је тако, приносећи је у вери и љубави за своје спасење и спасење других.
Не постоји веће сведочанство љубави Божије и вере у Христа од болести поднесене са вером и љубављу. Онај који своје немоћи носи са врлином, са храброшћу и трпљењем, са вером и надом, са радошћу и благодарношћу, јесте највећи могући сведок божанског спасења. Ништа се не може упоредити са таквим човеком, јер је слављење Бога у невољи и страдању највећа могућа жртва коју човек може да принесе у овоме животу.
Сваки светитељ који је живео трпео је телесне немоћи. И сви, готово без изузетка — чак и кад су молитвама исцељивали друге — нису тражили нити примали исцељење за себе. То се најочигледније види у Христу самом, Страдајућем Слузи Божијем:
„Презрен би и одбачен од људи, човек бола и искусник болести; и као онај од кога човек заклања лице своје…
Он болести наше носи и немоћи наше узе на се; а ми га сматрасмо погођеним, кажњеним од Бога и мученим. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна нашега мира беше на Њему, и раном Његовом ми се исцелисмо… Господ пусти на Њега безакоње свих нас.
Гроб му дадоше међу злочинцима, и код богатога би у смрти својој… кад принесе себе на жртву за грехе“ (Ис 53; уп. Пс 22, 38, 41).
Христос је „излио душу своју у смрт“ (Ис 53,12) када је био у трећој деценији живота. Многи светитељи једва су живели нешто дуже, и готово сви су страдали, као и св. апостол Павле, од неке „жале у телу“, која се обично разумела као телесна немоћ:
„И да се не бих превише узносио, дат ми је трн у телу, анђео сатанин, да ме понижава. Трипут сам Господа молио да он одступи од мене. И рече ми: ‘Доста ти је моја благодат; јер се сила моја у слабости показује савршена.’ Зато ћу се радије хвалити својим слабостима да се усели у мене сила Христова… јер кад сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор 12,7–10).
Сви духовни људи следе пример Христа и апостола Павла и свих светитеља у своме односу према болести. Они говоре Оцу: „Нека буде воља Твоја“ и претварају своју слабост, благодаћу Божијом, у средство спасења за себе и за друге.
Извор: oca.org
