Моја земља је прошла кроз баш велика искушења у новијој историји. Искушења од оне врсте која раздваја људе и која од браће прави странце. То је била судбина и моје генерације. Но, хвала Богу, ништа нема трајности у овој привременој реалности. Како добре тако и лоше околности. Само су привремене јер јесу пролазне. Тако да сам се поново видео са својим другом из краја и Основне школе који је пре скоро три деценије напустио ове просторе. Нисмо били у контакту нити смо много знали један о другоме. То вече дружења је било и вече упознавања. Открио сам да је постао циник а он је открио да сам ја постао свештеник. Након више него пријатне вечери, враћајући се кући, видели смо дете како спава на улици. Једва је чекао да искористи ту прилику да би ми натукнуо да је Блага вест о љубави Божјој према нама у ствари само лаж која служи као палијатив немирним духовима и народима. Рече: ”Па, добро, ако је твој Бог тако добар што се не побрине о овом детету?” Био је насмејан. Ја сам направио зачуђено лице и одговорио: ”Како не брине о том детету када Га је својим Промислом навео да баш ту заноћи како би ти прошао туда, видео га и поделио мало од својих великих земаљских благослова са њим? Видиш да брине а то што ти не разумеш у потпуности Његов план о сваком од нас то не мења околност да Он има план за сваког од нас!”
