Старац Порфирије позива да се молимо Пресветој Богородици за омекшање срца. Бог, апсолутна доброта и милост, са насиљем и тврдоћом срца нема ништа. Заправо, насиље је одсуство Бога у човеку. Свети Јустин Нови каже да човек који убије другог човека је ђавоиман. Бог је, дакле, љубав, а човек треба да стреми приправности за те бесконачне дарове љубави. Када живимо нпр. поред некога ко нас искрено воли, а ми њега не волимо, такав ће нам бити сметња и промашај у животу. Иако нас воли, љубав ће бити препрека јер не погодује односу у коме нема слободе у љубави са обје стране. Такав је однос и са Богом. Реалност је да живимо не само са тврдокорним, него са људима који нас мрзе и чине нам зло и неправде. За Христову заповест да волимо непријатеље, академик Владета Јеротић каже да је недостижни, доживотни идеал.
Перикопа по Луки о гадаринском бесомучнику говори много тога. Опседнути демонима је спавао у гробу и узнемиравао својом болешћу цео крај. Са друге стране имамо његове комшије и суграђане, свињаре, наизглед нормалан свет и становнике, који бавећи се својим пословима, болести и опседнутости сматрају својом нормалном свакодневицом коју су научили подносити. Господ иако исцељује болесника, уништава демоне, осталима ремети утрнулост на болест и смрт. Буђење из сна смрти и болести, којим Господ расањује свакога који чује за то, заправо је другачији начин од оног у коме су људи навикли да живе. Да терају од себе; да милостињу дају само када их натера нека велика невоља; да потребите држе зависним од себе по посебним духовним логорима; да се окрену ка људима само највишег имовног статуса или једноставно – бездушност. Господ је највеће изненађење за свакога јер „Бог је свачији“! Већи је сумашетши и ђавоимани онај који Господу на све претходно каже: „Иди од нас, не требају нам оваква твоја дела.“
Христа најављује Закон и Пророци али се он не дâ укалупити и приватизовати – „једино ново под Сунцем“. Када се ученици и њему блиски људи нису надали, браћи и сестрама по крви и Мајци на упит да приђу преко реда, због превеликог броја народа око Њега, Он је браћом и сестрама у одговору назвао оне који држе Његову реч и творе је. Метафизиком благе вести, којом нас изненађује од свога доласка међу свет и људе до данас, Господ се обраћа онима који су најонеправдованији широм света. На основу ове еванђелске приче ми бисмо могли да демантујемо сваку фулософску реч о томе да Бог није био тамо где се највише страда. Господ страдални и сам будући кушан, помаже кушанима. Учесник је, нада и помоћ – неслободе, логора, болнице, установа које не воде бригу о најслабијима, принудâ, мука, ишчекивања, болести… Страда са страдалницима, тамнује са неправедно утамниченима, плаче са тужнима. Много више од тога. Бог је недокучив у свој својој суштини, док је сложеност нашег начина живота условљена ограниченошћу и неосетношћу. Сретох жену, сретох девојку, сретох старца, баку и дете – плачу. Може ли човек свакога од њих стићи да утеши. Не може. У свој својој низини срца и молитви, ни највећи подвижници нису успели помоћи свакоме. Господ је тај „лаки јарам“ узео на себе. Не дâ се свезати. Он је тај који разрешава и дреши. Ту власт је дао апостолима. Преко њих нама. Господе из нас избаци легионе демона – усади у наше душе своју благодат и мир. Проповедамо са кровова оно што нам се на ухо шаптало. Молитва наша претиче те. Помињемо ти Име јер си ти славу свога Божанства учинио јавном и открио је целом свету. На основу тога ти кличемо: Спаситељу наш који си дошао да спасеш свет! АМИН.
