Сећам се једног деде који је у браку много намучио свој жену. Када му је супруга умрла имао је 80 година, Тежак човек, гадне нарави, прек, љутит, носио је у себи неку страховиту зловољу. А његова жена је била светог живота, дан и ноћ у цркви. И када јој се приближио крај живота, она га је некако умолила и он се, месец-два пре него што је умрла, сажалио на њу и дозволио јој да прими монашки постриг, и она је постала монахиња.
Две године после њене смрти тај исти деда је дошао на Свету Гору – да се замонаши! Када смо га видели у манастиру, питали смо га: „Деда, зар си овде дошао у осамдесет и другој години“ Наравно, нико није могао да му каже:
„Иди врати се кући! Нема потребе да се мучиш под старе дане!“
Дошао је у скит где смо живели и тамо проживео још две и по године, подвизавајући се и живећи преподобним животом. А његово упокојење је заиста било упокојење светога човека. Када су му у посету долазили синови и причали нам какав је он некада био, ми смо у себи размишљали: „Да ли је могуће да је овај човек некада био такав?“ Али, он је заиста био такав: озлобљени тиранин – то су нам посведочили и његови сродници, пријатељи, суседи и познаници. И после смрти своје жене, у осамдесетој години живота он се потпуно изменио, постао други човек добре, питоме нарави!
Зато никада немој говорити о другоме човеку:
„нема ништа од њега! Он је изгубљен случај! Неће се тај никад променити! Дижем руке од њега!“
Из књиге Живот у свету без Христа
