Једном приликом оцу Јовану (Крестјанкину) приђе један младић, апсолвент Духовне академије и представљајући се, између осталог, рече:
– Ја сам богослов. Отац Јован био је искрено изненађен и зато упита:
– Како то? Зар четврти?
– Шта четврти? – у недоумици ће младић.
Отац Јован му објасни:
– Ми у Цркви знамо за три богослова: први је Јован Богослов, апостол и љубљени ученик нашег Спаситеља, други је Григорије Богослов, а трећи Симеон Нови Богослов. За две хиљаде година своје историје Света Црква је само њих тројицу удостојила имена Богослов. А ви сте, значи, четврти?
Коме и како Господ дарује духовну мудрост? Да би неко био богослов, уопште не мора да носи расу и да заврши Духовну академију. Дух дише где хоће – с дивљењем понавља Христове речи отац Јован.
Једном смо с хором Сретењског манастира били на нашем Далеком истоку, у војној бази наше авијације. После свете Литургије и концерта официри су нас позвали на ручак. То православно богослужење било је прво које је након много година одржано у том далеком војном градићу. Зато је сасвим разумљиво што смо ондашњим људима били занимљиви и што су нас гледали као неко чудо невићено. Пре ручка смо се помолили, као што је то уобичајено за хришћане, очитавши „Оче наш“. Заједно с нама молио се и крстио један генерал којег су сви веома поштовали. Након нека два сата, кад се дружење за столом већ приближавало крају, официри се обратише генералу:
– Друже генерале, видели смо да сте се крстили. Знате да вас много поштујемо, али вас ипак не разумемо. За разлику од нас, ви сте вероватно многе ствари успели да схватите. Реците, да ли сте током свог живота схватили шта је најважније, односно шта је смисао живота:
Свима нам је јасно да се таква питања постављају тек онда кад људи онако по руски поседе за столом, кад се одобровоље и кад се успостави узајамно поверење.
Генерал мало размисли па рече:
– У животу је најважније сачувати чисто срце пред Богом!
Био сам дубоко дирнут тим речима јер је по дубини и богословској прецизности тако нешто могао да каже само прави, и то изузетан богослов, онај који је и мислилац и практичар. Али мислим да генерал наше армије уопште није био тога свестан.
Уопште узев, људи који су наизглед далеко од богословске науке могу нашег свештеника много чему научити, а неретко га и постидети.
За време преговора о уједињењу с Руском Заграничном Црквом Архиепископ берлинско-немачки и великобритански Марко рекао ми је да му се у Русији догодило нешто што га је натерало да поверује у то да духовне промене у нашој земљи нису само пропаганда, него стварност.
Једном приликом кроз Подмосковље га је возио један свештеник. Владика Марко је Немац и зато није навикао да неко може да јури брзином од сто четрдесет километара на сат иако саобраћајни знаци на том путу показују ограничење брзине на деведесет километара на сат. Владика се дуго суздржавао, али је на крају свештенику за воланом ипак скренуо пажњу на ту нелогичност. Свештеник се само насмејао наивној простодушности странца уверавајући га да је све у најбољем реду.
– А шта ако нас полиција зауставиг – у недоумици ће владика.
– И што се полиције тиче све је у реду! – самоуверено ће свештеник.
Након извесног времена заиста их је зауставила саобраћајна полиција. Свештеник је спустио прозорско стакло и доброћудно се обратио младом полицајцу:
– Добар дан, шефе. Извини, журимо!
Но полицајац уопште није реаговао на његов поздрав, него је кратко рекао:
– Ваша документа!
– Мани се тога, шефе! – узврпољи се свештеник. – Није ваљда да не видиш… Заиста нам се много жури!
– Ваша документа! – понови полицајац.
Свештенику је било непријатно, а и било га је срамота пред гостом, али није се имало куд. Пружио је полицајцу возачку и саобраћајну дозволу, али није издржао а да не дода заједљиво:
– Добро, ево! Ваше је да кажњавате, а наше да праштамо!
На то га полицајац пресече леденим погледом и рече:
– Као прво, не кажњавамо ми, него закон, а као друго, не праштате ви, него Господ Бог!
Управо тада је, како је говорио владика Марко, схватио да се у тој потпуно несхватљивој земљи заиста све променило будући да чак и полиција на руским друмовима сада размишља на такав начин.
Књига: НЕСВЕТИ А СВЕТИ
