Први бендови који су на нашим просторима кокетирали са реге музиком датирају из новоталасног периода. Чувени хит Шарла Акробате, Она се буди, вероватно је најуспелија реге ствар тог времена. Било је тада неколико састава који су, у потрази за својим аутентичним звуком, стварали песме које су имале упливе у ска и реге (Идоли, Прљаво казалиште, Хаустор и други). Ипак, први који је одабрао реге као своје дефинитивно опредељење, свакако је београдски Дел Арно Бенд.
Када су у питању бендови који су допринели популаризацији овог звука у Србији, потребно је направити осврт на историјске околности. Нови талас је дефинитивно био мешавина „свега и свачега“, док се Дел Арно стриктно држао свог правца, на тај начин поставши, не само први, него и најутицајнији. Оно што разликује овај састав од оних који су испливали на таласима петооктобарске револуције, јесте мало другачији приступ, како музици, тако и животу. Музичаре окупљене око Јована Матића најбоље описује један од њихових највећих хитова, Дим из моје луле, у коме се слушалац позива да, уз димове осушене конопље и звукове дубоко укорењене у јамајканској традицији и култури, „почне да кулира“, и благо омамљен, ужива у призорима који се пружају пред њим.
Доласком озбиљнијих времена појављују се и бендови који много озбиљније приступају животној проблематици, као и политичким приликама, које су се тих година закомпликовале преко сваке мере. Готово целокупно становништво, осим појединих партијских апартчика и тајкуна који су их финансирали, било је на ивици преживљавања, једва састављајући крај с крајем. После деценије колективне фрустрације, неизвесности и сиромаштва, било је крајње време да се нешто мења. Образовани, талентовани и освешћени млади људи, окупљали су се у музичке саставе, који ће, удружени у борби против пошасти која је свима загорчавала живот, убрзо постати својеврстан облик урбане гериле. Заједно са колегама које су неговале звук базиран на дисторзији и жестоком гитарском пржењу, на сцену ступају Канда, Коџа и Небојша и Darkwood Dub, бендови који су такође заступали идеју да се ствари у земљи мењају из корена, с том разликом што је музичка подлога за њихове, махом анти-режимске текстове, била ипак мало другачија. Ера панка и њу вејва била је на заласку, а у Србији наилази талас бендова који су свој звук базирали на ономе што су радили Bob Marley, Max Romeo, Lee Scratch Perry, Burning Spear, као и многи други који су махом потекли са Јамајке, Меке реге музике.
Реге се итекако уклапао у концепт рушења власти – што је на самом крају постала опсесија већег дела становништва. Музика која је пријемчива за свакога, имала је бунтовничку традицију, док су се реге бендови углавном бавили социјалном тематиком. Приликом протеста који су се дешавали у неколико наврата, са разгласа су се често пуштале Марлијеве песме. Када је дошло време да се непријатељу зада последњи, најснажнији ударац, уз тада неприкосновени Sunshine (бар када је у питању популарност, јер је овај бенд окупљао и рокенрол и хип-хоп публику), све популарнији састави Darkwood Dub и ККН удружују се са лидерима студентског (касније и свенародног) покрета Отпор, да би крајем ’99. ова три бенда наступила у 12 градова у оквиру турнеје „Silence won’t do“, у организацији Б92. Повод за турнеју био је Закон о информисању, који је умногоме укидао слободу независним медијима. Тада је настала и парола „Није српски ћутати“, још једна у низу злоупотребљених флоскула. Елем, сарадња између Отпора, Б92 и ових састава била је само мали експеримент за пројекат који је уследио десетак месеци касније – велика рокенрол турнеја у којој су учествовали тада најпопуларнији рок бендови, како би се задао последњи ударац ономе кога је народ перципирао као главног непријатеља. Уз све што је донела дугоочекивана промена власти, такозвана револуција је у том моменту била заслужна за популарност неких бендова који су избили у први план и постали најслушанији. Колико год да је истинита тврдња да је „савезништво“ рокера и нових власти било веома краткотрајно, неки бендови који су испливали на таласима промена изборили су се, искључиво својим квалитетом, за статус лидера домаћег рока, остајући на површини много дуже него што је трајао почетни „победнички“ ентузијазам. Ко је ко, видело се убрзо након што је еуфорија око 5. октобра спласнула. Тако данас имамо бенд чији је сваки нови албум све бољи, а континуитет стварања песама и свирки траје свих ових година. Баш ове јесени, Канда, Коџа и Небојша издали су нови, девети по реду студијски албум, једноставног назива Бетон, а ове године обележавају три деценије од освајања првог места на Палилулској олимпијади културе, што представља прво признање које је добио тада млад и перспективан бенд.
GUARDA TOMA!
Београдски рок састав чудног имена, Канда, Коџа и Небојша, настао је давне 1991. године. Од тада па до данас, мењале су се поставе, као и звук, али је бенд свих ових година по нечему препознатљив – по Оливеровом вокалу и по оптимизму који се прожима кроз све албуме, без обзира на време у коме су настајали и на тематику којом су се бавили. Прву поставу чинили су Оливер Нектаријевић (вокал), Растко Лупуловић (гитара), Владислав Рац (бас) и Стеван Димитријевић (бубањ), док се Марко Петронијевић (труба) прикључио нешто касније. Име је настало из потпуног зезања – из старих превода дела Достојевског преузет је појам „канда“ (чије је значење – „ваљда“, „изгледа да“), док је „коџа“ реч која у жаргону значи „много“. Од ових речи, у новој верзији су настале властите именице, односно имена. Небојша је био дечак из новобеоградских блокова, кога је мајка често дозивала са терасе, што се веома допало Растку, чијом заслугом је „Небојша“ постао „трећи члан“ састава.
Први „значајан“ догађај за бенд јесте освајање првог места на Палилулској олимпијади културе, 1992. Убрзо након тога долази до паузе у раду, јер се Оливер на неко време преселио у Америку. По његовом повратку, 1994. бенд наставља са радом, да би ’96. изашао први албум, Guarda Toma!, тада само на касети. Албум су чиниле две песме снимљене у студију, Природа и Пут за Туну, као и записи са концерата одржаних у КСТ и ДОБ крајем 1995. године. Дефинитивно највећи хит који је обележио овај период бенда јесте Природа, за коју је снимљен и спот, док су остале запажене и Тома Бебић, песма посвећена кантаутору из Сплита, као и Сиса, ствар која је нешто раније објављена на компилацији Ми за мир, иза које је стајао Центар за антиратну делатност. На албуму Guarda Toma!, гостовао је Дејан Вучетић Вуча, тада члан Darkwood Dub-a. О квалитету албума довољно говори констатација Пере Јањатовића из Ex-yu rock enciklopedije:
Њихове неформалне фанки и џези композиције на трагу састава Pere Ubu и Minutemen, обогаћене Оливеровим реге вокалним интерпретацијама, брзо су их устоличиле на место омиљених клупских састава.
Тек 2002. на истом диску се појављују Guarda Toma! и деби албум групе Велики презир.
Убрзо после изласка првенца, бенд напушта Растко Лупуловић, који се замонашио у манастиру Високи Дечани на Косову и Метохији, док на његово место долази Иван Тописировић Топ.
ИГРАЧКА ПЛАЧКА
После две године рада, у априлу 1998. за издавачку кућу Б92 излази Играчка Плачка, нови албум Канде, Коџе и Небојше. Политичке прилике све су се више компликовале, док су момци постајали старији и озбиљнији, што се и те како осети на овом материјалу. За разлику од првенца ког су красили енергичност и зајебантски текстови, нови албум је споријег ритма, мрачнији и ангажованији. Девет нових нумера доноси звук у чијој је основи реге, измешан са фанком и есид џезом. Критика се листом похвално изразила о албуму, док га неки чак сврставају у најбољи објављен у Србији у последњој декади 20. века. Неколико песама у старту се издвојило, док је једна остала упамћена свих ових година, како због квалитета, тако и због снажне поруке која пружа утеху потлаченима и стоји као упозорење свакој ауторитарној власти, у сваком времену – Проћи ће и њихово. У конкретном случају, песма се односи на припаднике режима Слободана Милошевића, а посвећена је свима којима је дозлогрдио живот под њима. Занимљиво је да су неки стихови позајмљени из Давидових Псалама и прилагођени рокенрол песми.
„Немој ми рећи да је
Вавилон једини одговор
Незгодно је време
ма да, ма да
незгодно је време
само да не останем затворен
Проћи ће и њихово
Изагнавши ме опет
они су око мене
очи су своје упрли
да ме оборе на земљу
Они су они
као лав што хоће да растрже
они су они
као лав што седи у потаји
Проћи ће и њихово
Морам да заузмем став
са сваке стране
морам да заузмем став
нема више времена
морам да заузмем став
нема више времена
Морам да заузмем став
2000 пута сигуран
2000 година сигуран“
(Проћи ће и њихово)
Осим горепоменуте, било је још неколико изразито анти-режимских песама. Енергична и весела ствар Шафл, која отвара албум, као да већ слави „победу“ која је тек требало да буде извојевана:
„Равнотежа је поремећена.
Страх је трајао сувише дуго
праве се промене догађају брзо
Коначна одлука пада незаустављиво
против притиска,
коначна одлука пада
против Вавилона.“
После најаве промене која треба да се деси, песник констатује:
„Ја сам спреман, то је све што имам.“
Осим у две наведене песме, као и у низу каснијих на следећем албуму, Оливер користи „Вавилон“ као метафору за тиранију власти. У овом контексту, Вавилон се прилично често помиње код јамајканских реге музичара, што је укорењено у библијској симболици. Једна верзија везана је за Вавилонце који су, хотећи да зидају кулу која би достигла Божије висине, у томе спречени тако што им је Господ помешао језике, те се радници нису разумели међу собом, што је онемогућило даљу градњу. Друга прича везана је за релативно скорији период (пети или четврти век ПНЕ) када Вавилонци руше Јерусалим и одводе припаднике Божијег народа у ропство.
На суптилнији начин, промену најављују и песме С.А.Т и Старо за ново (у овом контексту, мењање „старог за ново“ алудира на промену режима, као и на задртост појединих припадника и присталица тадашње власти и став да је њихова политика „кочила земљу“ на путу ка модернизацији), као и једина песма отпевана на енглеском језику, Right direction.
Прилично запажено прошле су и песме Штастопојо, која упозорава на опасност конзумирања синтетичких дрога, као и Медитеран, ескапистичка ствар која је тада само утрла пут којим ће бенд у једном периоду кренути.
…
Албумом Играчка Плачка бенд је одскочио за неколико места у односу на претходни и етаблирао се као један од најважнијих на српској алтернативној рок сцени. Убрзо долази до промене на бубњу, те уместо Стевана Димитријевића долази Владан Рајовић.
BECOME
Као што је на другом само једна ствар отпевана на енглеском језику, у случају трећег албума десило се супротно – од дванаест песама, једна је отпевана на српском, док су све остале на енглеском. Према Оливеровим речима, разлог овоме једним делом лежи у потреби да се пркоси режиму, јер се тих дана разматрало о томе да се енглески језик укине из школа, па је било кул да се пева на „језику непријатеља“, док је, с друге стране, одабир енглеског била „линија мањег отпора“, јер је, како каже, „водио буран живот“, па му баш и није било до писања; с обзиром да се бавио фристајлом као ем-си, овим језиком је свакако боље владао када је требало написати текстове за бенд.
Албум Become издат је 2000. године за Free B92. На њему су гостовали Немања Којић (Eyesburn), Душан Петровић (Playboy), Бора Величковић (ДЛМ) и други. У музичком смислу, реге је поново окосница, док су и даље присутни елементи есид џеза. Као највећи хитови, издвојили су се Righteous, Nightmare, E, Life и Излазим – ствар која се нашла на саундтреку филма Муње. Као што је наведено на почетку текста, екипа из бенда прикључила се Отпору, те је цео албум у лиричком смислу био усмерен на рушење режима. Уз ККН, још неки рокери приступили су тој причи, што се касније прилично исплатило, јер су бендови који су пристали на сарадњу са Отпором, Анем мрежом и још неким људима, добили прилику да учествују у чувеној турнеји Изађи на црту, која је некима од њих послужила као одскочна даска у даљој каријери.
Године 2001. гитариста Топ одлази у Америку, басиста Рац у војску, да би за Топом у Америку убрзо отишао и Оливер. На пролеће те године група престаје са радом.
ПРЕКИДИ СТВАРНОСТИ
По повратку из Америке 2003. године, Оливер покушава да окупи екипу не би ли основао бенд. Ускоро му се придружује стари бубњар из ККН, Владан Рајовић, затим, гитаристи Ненад Пејовић и Никола Новаковић, као и басиста Бранислав Драговић. Овај састав је неко време свирао и стварао у тишини, а о имену се није размишљало све до уласка у студио. Када је дошло до преговора са ПГП РТС-ом, издавач је изложио како стоје ствари уколико би бенд издао албум под новим именом и колико би услови били бољи ако би се задржало име Канда, Коџа и Небојша. Оливер је причао о овоме у емисији Бунт:
Мене су у ствари убедили и околности и људи око мене да је потпуно лош моменат за цео бенд да се нешто мења. И да се променило име, сигурно би било коментара типа – „јао, ово је ко Канда, Коџа и Небојша, што се друкчије зове“, као што и сад има, јако мало, додуше – „како то сад Канда, Коџа и Небојша, кад нису исти људи?“
Више од годину дана је трајала та идеја да се промени име и до задњег тренутка нисмо имали то име које би нам иоле одговарало, испричао је Владан Рајовић. Није била идеја да то поново буде Канда, Коџа и Небојша него да буде нешто другачије и мислим да је другачије идејно, да то више није онај бенд који је био, констатовао је Рајовић. Тај Оливеров вокал који је препознатљив, опет, превише је сличан ономе што је пре радио, тако да мислим да би било и без везе мењати име, а још битније разлог је што је било стварно тешко уопште почети и са овим именом снимити албум и кренути у неку озбиљнију причу.
Године 2005. излази најкомерцијалнији албум који је бенд икада снимио. Прекиди стварности представили су нову поставу у најбољем светлу. По избору тада веома утицајног магазина Popboks проглашен је албумом године. У музичком и продукцијском смислу, био је то, дефинитивно, најуспелији пројекат, састављен од карактеристичног „ККН регеа“, хард рок момената и џезирања које као специфичан зачин музици даје посебан „укус“. Шест песама отпевано је на српском, а четири на енглеском језику. Када су стихови у питању, опис ове лирике може да стане у једну реч: ЉУБАВ! За разлику од претходног, најангажованијег албума који је бенд снимио, Прекиди стварности снимани су у време када се чинило да је све кренуло путем прогреса, и да је десетогодишња борба уродила плодом. Страсти су се, након револуције, смириле, све је указивало на то да ће, у пакету са режимом заувек отићи и све „нус појаве“ – од кича, примитивизма и неукуса, до криминала и корупције. Стога и овај албум одише атмосфером слободе и оптимизма. Већина песама слави живот и носи снажну поруку љубави. По квалитету се издвајају Најсветлији дан, која отвара албум, Кад оживимо, прва за коју је снимљен спот, Hallellujah, прелепа реге ствар која сугерише да је све саздано од љубави, затим, највеселија песма Тон по тон, као и Оливеров анплагд (unplugged), Ahead There који затвара причу.
У музичком и лиричком смислу, издваја се Плаше дечаке, најтврђа ствар која, посматрано с временске дистанце, најављује гаражни и хард рок, све заступљенији у албумима који су касније уследили. У њој је највише заступљен друштвени ангажман, који није прескочио ни овај албум:
„Стижу нас приче којима плаше дечаке
Лажу нас они који нам дугују све
Мораш да ми опростиш што немам разума
Овај систем најбољима живот убија“
(из песме Плаше дечаке)
У овој песми највише је заступљен друштвени ангажман, док је у нешто споријој нумери, Полако, присутан само у једној строфи, а остали стихови су израз ескапизма, који је у потоњим албумима такође свеприсутан:
„Са светле стране олује
пали смо на све улице
и сваки секунд стварности нас окује
Систем је оно најгоре
и против њега сам заувек
а ти, не заборави ко си
и на чијој си страни“
(из песме Полако)
Привид слободе је, нажалост, трајао превише кратко, а наговештај лошијих времена – после кратког предаха – уследио је након само две и по године, трагедијом која се догодила у Улици Мајора Гепрата, марта 2003. Убиство премијера, који је у свом последњем интервјуу изнео јасан став о неповредивости суверенитета и територијалног интегритета наше земље, представља пуцањ управо у ту слободу о којој смо годинама маштали. Био је то, у ствари, пуцањ који нам је ставио до знања да смо вазална држава, која је после лажне револуције заправо колонизована и стављена под контролу глобалне империје. Стих у песми Плаше дечаке посвећен је управо убијеном премијеру:
„овај систем најбољима живот узима“
ДЕВЕТИ ЖИВОТ
Повратак на сцену са новим албумом био је веома успешан, јер је окупио стару публику, док је бенд стекао и нове фанове који су у међувремену стасали. Концерти су били посећени где год је бенд наступао. У јануару 2008. године издат је ДВД под називом Прекиди стварности, на коме су се нашли снимци са концерата 2006. године у ДОБ и на Егзиту, као и композиције које је бенд радио за рок оперу Mozart…Luster…Lustig. У октобру 2008. изашао је пети албум, Девети живот, музички разноврснији, са још увек доминантном реге основом, уз елементе блуза, хард рока и психоделичним излетима, који овом остварењу дају посебан шмек.
У интервјуу за портал Б92, новембра 2008, Ненад Пејовић је причао о новом материјалу:
Албум није планиран као концептуалан, само смо пуно размишљали како ћемо распоредити песме, објашњава Нешко. Постоји тај психоделични Нитро, који се стилски надовезује на седму песму Године ћутања, зато што је слично изашла из неког џемовања. Други круг на плочи чине две баладе Црвени коњи, трећа од почетка и Прекиди стварности, трећа од позади. Трећи круг је овај неки реге фазон, Џо Страмере и на крају овај психоделични моменат у African Head Charge фазону (мисли на песме Девети живот и Чај; прим. аут).
Песма која је на најдиректнији начин друштвено-ангажована свакако је Џо Страмере:
„Загрли сад, загрли сада
црвено сунце на крају пута бесмисла
Изгуби сад, изгуби сада
сећање које за тобом лута
и прогања те свуда попут духова
Болесна тиранија
Последњи дани гвоздених завеса
Звони ми у ушима
Смешна револуција
Издана и продана
Никад цела
Која је своју децу јела
И помисли на крај
И помисли на крај
И не иди, и не иди када те зову
И не иди када те зову“
(из песме Џо Страмере)
Проницљивији су приметили да песма говори о утиску и ставу који је преовладавао међу већим делом популације, а то је – велико разочарање у „демократске промене“. Упакована у реге ритам, са прелепо уклопљеним текстом и сјајним метафорама, песма носи атмосферу меланхолије, док је сам текст на моменте прожет нихилистичким ставом. Да револуције једу своју децу, стара је лекција из историје. Проблем, међутим, настаје оног момента када, подстакнути од стране превејаних хушкача, преварени којекаквим обећањима, отрцаним флоскулама и слоганима, понесени идејом да ће променити свет, млади људи масовно закораче и наседну на подвалу, да би тек када све прође, схватили да су изманипулисани, и да су били део најобичније фарсе.
Највеће разочарање доживели су управо они који су у „револуцији“ узели ангажман. Отуд и стихови:
„Загрли сад, загрли сада
црвено сунце на крају пута бесмисла“
који одишу нихилизмом, као и стихови који садрже кључ за одгонетање песме:
„Звони ми у ушима
Смешна револуција
Издана и продана
Никад цела
Која је своју децу јела“
Уз стих „последњи дани гвоздених завеса“, који алудира на крах социјализма, који је у умањеној верзији Југославије коначно побеђен у Европи, песма добија потпуни смисао. Лекција из историје морала је да се доживи на сопственој кожи како би се до краја савладала, стога и јасна порука потоњим генерацијама:
„И не иди, и не иди када те зову“
Рок музичаре је после читаве ујдурме највише погодило то што је медијска заступљеност њихове музике постала још мања него за време старог режима. И највећи бендови, који су по квалитету заслужили да буду носиоци српске културне сцене, свели су своју активност на концерте, док на мејн стрим медијима за њих није било места. Наступило је време потпуне деградације културе у Србији, које траје и данас.
У већ помињаној емисији Бунт, снимљеној 2006. године, момци из бенда су говорили и о културним и економским приликама у постпетооктобарској Србији. Нешко је био најдиректнији када је говорио о превари којој су биле изложене многе њихове колеге, као и они сами:
Злоупотребљена је цела та једна енергија која је била присутна деведесетих, која је била усмерена против нечега, а која је злоупотребљена тако што се поновила стара прича, да сјаше Курта да узјаше Мурта. Причао је Нешко и о стању у друштву: И даље осећамо последице недавне прошлости, живимо у некој конфузној, противречној транзицији, а стандард нам је међу најгорима у Европи. Пресечени су многи канали комуникације, тешко је изаћи из ове земље. Постоји свеопшта апатија, свеопшти фатализам.
Оливер је за стање у култури индиректно оптужио људе из врха тадашње власти: Мени јесте криво, али, једноставно, то је тако. Е, сад, то што та екипа није преузела одговорност на себе, да има неку едукативнију улогу у креирању културне свести, да пласира оно што неће да им доноси само профит, или да не подилази неком укусу који није на неком нивоу, то је друга прича. Али, ја не могу да имам мишљење о томе. Њих неко треба да пита зашто то раде.
МАНИФЕСТ
Године 2011. Канда, Коџа и Небојша добијају „награду ветерана“. Ово је било велико изненађење, с обзиром да нису себе тако доживљавали. Напротив, сматрали су да су у најбољој форми и да тек имају шта да кажу и покажу, што су и доказали остварењима која су уследила. Манифест, шести студијски албум, изашао је исте године. За разлику од Деветог живота, који се добрим делом наслањао на Прекиде стварности, нови материјал доноси заокрет у музичком изразу. Реге је и даље присутан, али само као примеса у неким песмама. Манифест је прави рокенрол албум, са текстовима које је публика махом доживљавала као израз ескапизма, док су у ствари, на мало суптилнији начин, употребом метафора и симбола, описивали сурову реалност. Осим промене звука, дошло је и до мале измене у саставу. Зоран Еркман, трубач, који је дошао у бенд након албума Прекиди стварности, пре снимања Манифеста је напустио бенд. До промене је дошло и на гитари, па је уместо Николе Новаковића дошао Јанко Мостарлић.
На самом почетку је песма која је убрзо постала хит. Кафане и рокенрол је лагана, ведра песмица о којој је Оливер рекао: ја певам о тим неким распад кафанама из 80-их где су неке разне екипе пиле, није било народњачког вајба и нико никоме није сметао. Наставак ове песме у тематском смислу је Дивни дани (у кафани). Тајне летења такође је лаганог ритма, али нешто суморнија, са мрачнијом мелодијом и занимљивом лириком. Такође позната ствар за коју је снимљен и спот је Пашћу у свест, одсвирана у панк стилу. Занимљиво је да се на албуму налазе две песме тог назива; друга је потпуни антипод – веома спора, у реге ритму, са стиховима који описују ноћни живот у Београду. Затим следи песма Мајка нам је ноћ, која се и у музичком и у тематском смислу надовезује на претходну, да би до краја уследило неколико типичних гаражних рок ствари.
ГАРАЖНИ РОК
Две године након Манифеста публици је представљен спот за најновију ствар, Све је стало (у р’н’р), којом се најављује нови албум, снимљен следеће, 2014. Воља за ноћ је седмо студијско издање, чији назив представља игру речи – од Ничеовог класика Воља за моћ, заменом једног гласа/слова, добијено је потпуно другачије значење. Оливер је ово покушао да објасни: Кад кажеш моћ, сви помисле на лову, оружје, утицај. Уопште више нема асоцијација као на пример, на знање, таленат, неке природне људске особине. Онда сам ја био у фазону, немамо вољу за ту моћ на коју људи данас мисле, већ имамо вољу за ноћ – имамо вољу да се зезамо. И омот је урађен тако да подсећа на дизајн библиотеке „Реч и мисао“, издавачке куће „Рад“.
Карактеристичан по томе што је потпуно одбацио реге као форму, овај албум представља наставак мењања музичког израза, те скретања ка „прљавијем“ и тврђем звуку који асоцира на музику бендова као што су Мајке и Партибрејкерси, са израженом соло гитаром која боји цео албум. Има ту и панк-рока, излета у гранџ, гитарских солажа које на моменте подсећају на Хендрикса. Последња ствар на албуму својеврсна је алузија на време када је Миле Лојпур харао Београдом, омаж данима када је рокенрол тек почео да се свира у Југославији, с тим што је у аранжману ККН Комета љута хард рок ствар.
Најбољи опис ове фазе рада Канда, Коџе и Небојше, која је започета управо овим албумом а траје и данас, може да стане у две речи – гаражни рок. У лиричком смислу, пак, Воља за ноћ се не разликује много од претходна два остварења. Вера, нада, љубав и став, назив једне од носећих нумера, уједно је и мото бенда и његових поклоника.
Пет година касније, 2019. појавио се нови албум, једноставног назива Ускоро, који у истом маниру наставља са позитивним порукама, упакованим (поново) у гаражни звук, са наглашеним блузирањем, карактеристичним за раније албуме Партибрејкерса и повременим упливима у реге, којих у претходном албуму скоро да и нема. Тако волим да живим, Мисли добро, Јамајка, Летњи дан, шаљу поруку да је живот један и да га треба живети. Друштвени ангажман ни овога пута није изостао, те се у песми Хорор у БГ вештим коришћењем стилских фигура указује на мноштво негативних појава које су задесиле престоницу, од, у најмању руку, чудних архитектонских решења, до криминала који буја на улицама.
Након 30 година рада, бенд је, сумирајући утиске, урадио својеврстан „попис хитова“, на тај начин што су, у новом аранжману, одсвиране најбоље песме, од Играчке плачке, до албума Ускоро. Тако је публика 2020. добила компилацију под називом Попис, на дуплом диску.
Ове јесени изашао је и девети студијски албум (ако не рачунамо Попис, као збир старих хитова). Бетон је најавила истоимена нумера неколико месеци пре него што се албум појавио. Концертна промоција следи у наредних неколико месеци, а судећи по квалитету, сале ће бити препуне и карте распродате…
…
Свако ко је упознат са радом овог бенда, зна да је, ако не у 30, сигурно у последњих 25 година, један од носилаца не само рокенрола, него и читаве урбане културне сцене у Србији. Оно што су за свог постојања били ЕКВ или Дисциплина Кичме, то су данас дефинитивно Канда, Коџа и Небојша, једини и даље актуелни међу бендовима који су учествовали у свргавању злогласног режима, давне 2000, а који су тада представљали крем наше алтернативне рок сцене. За крај приче о овом музичком феномену, остављамо део интервјуа који је Оливер дао за подгорички портал Вијести, давне 2011:
Рокенрол је дефинитивно постао нешто наше. На нашим просторима је настао један аутентичан рокенрол, аутентичан израз, са врло квалитетним и занимљивим текстовима, и он треба да буде један од темеља ове културе коју ми треба да наставимо да градимо.
Пише: Богдан Богдановић, новембар, 2022.
