Током дуге историје хришћанства, никада није било ни једног чуда које скептици и атеисти нису покушали да оповргну. Користили су и користе сва могућа средства у овој борби. Чак је и свети Јован Златоусти говорио о онима првосвештеницима и фарисејима који су порицали чудо Васкрсења, говорећи: „Али запази, молим те, њихову заверу, како је смешна. Они (првосвештеници и фарисеји) кажу: ’Господине, сећамо се да је тај варалица још за живота рекао: „После три дана ја ћу васкрснути“ (Матеј 27:63). Али ако је Он био варалица и хвалисаво је говорио лаж, зашто се плашите, и зашто јурите и правите толики метеж?

Они одговарају: ’Бојимо се да би Га ученици могли украсти и преварити мноштво.‘ Па ипак је доказано да се то никако не би могло догодити. Злоба је, међутим, ствар тврдоглава и бестидна, и покушава да учини оно што је безумље“ (Беседе св. Јована Златоустог на Јеванђеље по Матеју. Беседа LXXXIX 2). За две хиљаде година колико се неверници боре са хришћанством, никада нису изгубили своју тврдоглавост. Могло би се поставити питање: зашто неки људи, уместо да ураде нешто позитивно, троше толико времена и енергије покушавајући да оповргну чињенице и узроке у које не верују и са којима немају лични однос? Зашто им је толико важно да униште туђу веру? Зашто неки људи ширење неверице сматрају својом професијом?

До недавно, у Русији су још увек постојали ванредни, па чак и редовни професори „научног атеизма“. У повељи „Савеза борбених атеиста“ први члан је формулисан на овај начин: „Савез ратоборних атеиста је добровољна пролетерска друштвена организација чији је циљ да уједини радне масе СССР-а за активну, систематску и немилосрдну борбу против религије, у свим њеним аспектима и облицима, јер онемогућава социјалистичку изградњу и културну револуцију.” Али, сада нема „конструкције социјализма“. Шта то, у очима савремених милитантних скептика, спречава хришћанство милиона људи?

Разлог за њихово супротстављање налази се у демонској природи атеизма, и у свим непоколебљивим неверицама и скептицизму који се по изгледу манифестују у различитим облицима у различитим епохама, али чија основна, демонска природа остаје иста. У време совјетског атеизма, главни корен овог феномена налазио се у гордости, што је довело до богомразне замене хришћанства идеологијом „земаљског раја“; док су сада основни узроци масовног атеизма страсти и пожуде, у које је већина људи запала и којима се препушта.

„Неверовање произлази из живота порока и сујете“ (Св. Јован Златоусти, архиепископ цариградски +407 н. ).

Сумње и нагађања уместо доказа и разумних аргумената

Скептици потпуно занемарују правила и методе – за које су били потребни векови да се развију – који се користе за утврђивање валидности чињеница и закључака. Оно што овде имам на уму су области логике и њених закона, научна истраживања и наука о судској пракси и прихватљиви докази на суду.

Логика формулише правила за доказ и за поткрепљење тврдњи и закључака. За формулисање било ког закључка, премисе треба да буду валидне; а закључке треба доносити само када одговарају Лајбницовом „закону довољног разлога“. У складу са овим законом, „да би било која идеја била валидна, треба да постоји довољно основа (довољан разлог); односно закључак треба да има поткрепљење или основ полазећи од тврдњи које су већ доказане.”

Скептици не само да сами сумњају у валидност чуда Благодатног огња, већ и покушавају да убеде остатак света да се сваке године, дуги низ векова, чини превара и обмана. Како то покушавају да докажу?

Пошто скептици често користе концепте „очевидац“ и „лично сведочење“, важно је да се окренемо области права, односно јуриспруденције, као грани учења, јер вековни међународни правни обичај и успостављена правна пракса разрадили су јасне, добро дефинисане критеријуме који прецизно одређују ко може бити примљен као сведок у судском предмету. У свим правним системима, па и у свакодневној употреби речи „сведок“, сведок је лице које је лично присуствовало датом догађају, односно видело га је својим очима, било очевидац.

Псеудо-сведоци и псеудо-докази

Скептици Благодатног огња користе као „сведоке” људе који нису били учесници нити на било који начин присутни на догађају. Тако, на пример, користе цитате Ибн ал-Каланисија* († 1162), ал-Јавхарија* († 1242) и Муџир ад-дина* († око 1496). 

Ибн ал-Каланиси:

„Када су у Цркви Гроба Светога на Васкрс, окаче уљанице у светињу и користе се лукавством како би ватра допутовала до њих помоћу уља балзамовог дрвета и уређаја који  користе то уље. Делује јер је једно од својстава овог уља да се запали када се комбинује са уљем јасмина. Овај пламен је јарке светлости и сјајног сјаја. Они вешто протежу између суседних уљаница затегнуту гвоздену жицу танку као конац, која се узастопно протеже од једне светиљке до друге, и трљају је уљем са балзамовог дрвета, скривајући је од погледа до сваке лампе. Када се моле и када се приближи време силаска светог пламена, отварају се врата олтара где верују да је колевка Исе (Исуса) — мир нека је с Њим — и верују да је одатле Он узнесен на небо. Улазе и пале многе свеће, а у згради постаје вруће од дисања мноштва људи. Један од људи који стоје близу покушава да своју свећу приближи гвозденој нити, и пламен се ухвати на гвоздени конац и иде до сваке лампе, од једне до друге. Ко то види, мисли да је огањ сишао с неба и запалио светиљке“

Ал-Јавхари:

„А ствар је у томе да је ова уљаница највећи трик који су поставиле прве генерације; Ово ћу вам објаснити, и открити тајну: Чињеница је да се на врху куполе налази гвоздена кутија која је причвршћена за ланац којим је окачена. Ланац је причвршћен за саму куполу, и нико га не види осим овог монаха. А на овом ланцу је кутија, која је унутра празна. Када се приближи вече „суботе светлости“, монах се пење до сандука и ставља у њу мало сумпора налик на „санбусеку“, а испод ње ставља ватру, што је све срачунато на час када му треба силазак светог огња. Трља ланац уљем са балзамовог дрвета; а када дође време, ватра запали композицију на месту где се спајају ланац и прикачена кутија. Уље балзама се сакупља у том тренутку и почиње да тече низ ланац, спуштајући се до уљне лампе. Ватра додирује фитиљ светиљке, који је већ био натопљен балзамовим уљем, и пали га.”

Скептици су узели ове одломке из рада оријенталисте И.Ју. Крачковског („Свети огањ“ према причи ал-Бирунија и других муслиманских писаца 10-13. века//Хришћански исток. Петроград, 1915. Том 3. 3. издање на руском). Они су позајмили ове изјаве, али или им нису додали коментар самог Крачковског или су одлучили да га игноришу. Крачковски пише: „У горе датој анкети, лако је уочити оно главно по чему се муслиманске приче о чуду разликују од хришћанских извештаја о томе. Све муслиманске приче су разумљиво кратке, понекад се своде на једноставно помињање (Ал-Дјакиз, ‘Али-ал-Кхереви); ниједан од њих није заснован на личном посматрању. Једини изузетак је Ибн-ал-Дјавзи и његов извор, Ал-Бируни, чију ћемо анализу за сада одложити. Чињеница да су ово преноси из треће руке објашњава такве одмах очигледне грешке, као што је датум у Ал-Мац’удију, или Ибн-ал-Каланисијев извештај о веровању хришћана о месту рођења и вазнесења Исуса Христа, што је ,наводно, исто место као и Његовог васкрсења. У овим причама, чињенична страна се своди на врло мало података; од њих можемо издвојити само то да се за све време живота наведених аутора чудо дешавало сваке године и да је био познат, редован догађај. Опис самог чуда и читавог обреда налази се искључиво код Ибн-ал-Дјавсија (ово је исказ очевидаца који је известио Ал Бирунија који ће бити анализиран у наставку). Све преостале елементе других извештаја не треба посматрати као легитимне, историјске извештаје, већ као легендарне приче. У једној од њих, са потпуном очигледношћу, су речити ефекти књижевне монтаже и прераде фабуле; ово је прича о разговору високе личности са монахом о „правом“ узроку чуда. Ова прича је можда настала као покушај да се да смисао уништењу јерусалимске цркве од стране Ал-Хакима, лудог калифа, кроз литерарну технику његовог могућег разговора са неким из његове пратње, како је то првобитно представио Ибн-ал -Каланиси и Ал-Харири. Други очигледан елемент у овим причама је покушај да се објасни чудо. Ово објашњење делом потиче од самог аутора (Ал-Јавхари, Ибн-ал-Дјавзи, Мудјир-ад-дин), делом је убачено у причу о разговору владара са хришћанским црквењаком. (Ибн-ал-Каланиси, Јакут). Сама разноврсност ових објашњења, као и начин на који су међусобно противречни, указују да је и овде тешко очекивати чињенично утемељење. У Ибн-ал-Каланиси и Мудјир-ад-дин, ово објашњење се своди на паљење гвоздене нити која се протеже до свих уљаница или, ближе савременој пракси, на једну уљаницу која се појављује у Јакути и Ал-Јавхарију. Према причи, нит је једноставно упаљена; према овом последњем, фитиљ избија у пламен из сложеног, скривеног апарата који садржи сумпор, срачунатог на познато време. У последњем извештају постоји и унутрашња противречност: он на почетку каже да су сви хришћани учесници завере у вези са овим „лажним“ чудом; на крају приче, међутим, открива се да је тајна позната само монаху који поставља апарат.”

Филтрирање [или просејавање] извора.

Скептици су, изневши од Крачковског неколико „разоткривајућих” одломака муслиманских аутора, чије су приче према мишљењу самог И.Ју. Крачковског контрадикторне и немају „основу у ствари“, скептици намерно заобилазе у тишини или филтрирају извештај Крачковском познатог научника из Ксорезме, Ибу Реикана Мукамеда ибн Ахмед ал-Бирунију (973-1048), који износи причу о особи која је заиста била присутна при силаску Благодатног огња.

Сам Ал-Бируни има пуно поверење у ову особу која приповеда, и обојица то признају као велико чудо: „Свуда около су мале, природне мале литице унутар Цркве Гроба Господњег које су као балкони на којима су муслимани, хришћани и сви који на овај дан долазе на Гроб, клањајући се Богу и молећи га од поднева до вечери. Стижу мујезин из главне џамије и имам и емир града. Седе близу Гроба, доносе уљанице које стављају на Гроб и Гробница је затворена. Хришћани пре тога гасе све своје свеће и уљанице и тако остају док не виде да чиста бела ватра пали лампаду. Из њега се пале лампаде у главној џамији и у црквама; а затим пишу главном граду калифата обавештавајући их о времену када се огањ спустио. По брзини спуштања и његовој блискости подневу, доносе закључак о обилности жетве те године; према његовом закашњењу до вечери и удаљености од поднева — о мршавости жетве. И овај приповедач ми је рекао да је једном један од муслиманских владара уместо фитиља у лампаду ставио бакар да не светли и тако се цела ствар сруши. Али када се ватра спустила, и сам бакар се запалио.

Силазак ове ватре у посебни дан Велике Суботе, чији се датум мења из године у годину, није толико разлог за чуђење колико његов изглед невидљивог материјала, што је много чудније. Немогуће је сумњати у ово…“ [овај цитат из Ал Бирунија је такође преузет из: И.Иу. Крачковског. „Свети огањ“ према причи ал-Бирунија и других муслиманских писаца 10-13.)

Овај опис, који не долази од хришћанина, већ од муслимана који нема интереса да саставља било шта у корист хришћанства, довољан је да учини бескорисним све узалудне покушаје скептика.

Шта је најважније у овој причи?

1. У хришћанску цркву долазе мујезин* главне џамије, имам и емир града, сви доносе лампаде. У коју сврху? Да би добили „чисту белу ватру”. Ако су хришћани ову ватру примили из већ запаљене лампаде или уз помоћ „упаљача“, зашто онда из тог пламена пале све лампе у главној џамији? [мујезин: гласник који пет пута дневно езан са једног од минарета џамије.]

2. Ал-Бируни директно говори о силаску ватре.

3. Затим пишу престоници калифата о времену силаска ватре. Зашто? У њему муслимани виде знак: према брзини спуштања, „они доносе закључак о обиљу жетве те године“.

4. Ал-Бируни пише о још једном чуду: „…када се ватра спустила, и сам бакар се запалио.“ Овде је прикладно поставити једноставно питање: ако се то заиста није догодило, зашто би то муслиман измислио и уздигао хришћанство?

И тако скептици филтрирају или просејавају изворе. Ово пресејавање извора забрањено је научном и научном методологијом. Академска заједница је уложила много напора како би заштитила области научног знања од разних измишљотина и фалсификата. Једна тачка која је усмерена на борбу против различитих облика интелектуалне преваре гласи овако: „Методолошки забрањено – игнорисање чињеница и информација које се битно разликују од осталих, а да се то не бележи“. Скептици се баве овим.

Чудо силаска Благодатног огња је права појава

За разлику од потпуног недостатка чврстих доказа за тврдње скептика, чудо силаска Светог огња је годишњи и видљив догађај.

Сваке године неколико хиљада људи присутних у цркви Гроба Господњег сведочи: у претходно прегледану и запечаћену Едикулу*, Патријарх — чија је одећа посебно претресена — улази са свежњем од 33 незапаљене свеће. То је чињеница.

Према изразу староримских судија, contra factum non est argumentum (Нема аргумента против чињенице). Као одговор на ово, скептици имају само сумње и нагађања. Крајња извештаченост приговора скептика је очигледна, ако се има у виду да у прегледу Едикула, њеном печаћењу и претресу Патријарха, сваке године учествују и представници других хришћанских конфесија.

Отац Митрофан Папајоану, који је 57 година био стражар у капели Гроба Господњег (Едикула) известио је архимандрита Саву Акилеја следеће појединости:

„Између 10-11 часова на Велику суботу ригорозни претрес врши инспекција. Посебна овлашћена лица улазе у Едикулу Светог Гроба, над којом висе 43 златне лампаде; ове лампаде горе дан и ноћ: 13 их припада православцима, 13 католицима, 13 Јерменима и 4 Коптима. Ове лампаде, попут светлоносних анђеоских чинова, раширене су као балдахин над Гробом Христовим.

У унутрашњост Живоносног гроба [за овај преглед] улазе само посебно овлашћена лица како би у последњи час пре уласка Патријарха угасили све 43 лампаде. На дан силаска Благодатног огња уведен је најстрожи ред којег се овде вековима стриктно придржава. На данашњи дан, да све прегледају и прате, присутни су представници других хришћанских конфесија: католици, Јермени и Копти; заједно у Едикулу са њима улази и овлашћени православни представник. Њихово присуство има само један циљ: да се увере да није запаљена лампада или неки предмет од кога би се могла запалити ватра, као и да нико није сакривен. Едикул се прегледа три пута. Након што су угасили све лампе и свеће, представници напуштају Едикул. Огромна, свеобухватна црква Животоносног Гроба Господњег уроњена је у потпуни мрак.

Тачно у 11 часова ујутру Велике суботе врши се поступак печаћења улаза у Гроб. До тог времена је припремљен восак – на коме је претходно служено 40 литургија; односно унапред омекшаног за причвршћивање печата на улаз у Едикулу. Затим две огромне беле траке, које се укрштају у облику крста, покривају врата улаза у Едикулу; крајеви ових трака лепршају, украшавајући улаз у Едикулу. На двокрилна врата [улаза] на све четири стране наноси се довољна количина воска; а на месту где се траке укрштају наноси се највећи део воска, а затим је улаз у Едикулу запечаћен службеним печатом Патријарха.

Овај поступак подсећа на безнадежан покушај јеврејских првосвештеника и фарисеја, који желе да печатом запечате Гроб Творца живота како Његови ученици не би могли да украду Његово тело. И дошавши пред римског прокуратора Понтија Пилата да за то добију законску дозволу, рекли су: „Господине, сећамо се да је тај варалица још за живота рекао: „После три дана ја ћу васкрснути“… Пилат им рече: „Имате стражу; идите, будите сигурни колико можете. И они отидоше и очврснуше гроб, запечативши камен и поставивши стражу“ (Матеј 27:63-66).

Након што ови представници запечате врата од Гроба, тачно у 11 часова ујутру Велике суботе почиње крсни ход око Едикуле. Обиђу три пута. Овај свечани Крсни ход праћен је псаламским певањем; цела црква одјекује чудесним светим византијским песмама. Божанствени звуци псалама и светих песама звоне по целој цркви. Патријарх и сви архијереји [тј. епископи], обучени у златне одежде обилазе око Едикуле у пратњи свега светог свештенства. На челу литије иду ипођакони са свећњацима и шестокрилним рипидама у рукама представљајући херувиме, претходећи часном Крсту Господњем.

Ова свечана византијска поворка носи ходочасника у другу сферу бића.

За неко време сви који овде стоје и моле постају грађани Неба.

После трећег опхода око Едикуле, Патријарх се зауставља наспрам њеног улаза; у ово време подвргавају га најтемељнијем и најпедантнијем претресу у присуству овлашћених представника других хришћанских конфесија плус званичних лица и целог богобојажљивог народа.

Овај преглед се врши да би се отклонила свака сумња у могућност присуства на њему неког предмета којим би могао да запали ватру када сам уђе у Едикулу. После овог поступка, Патријарх, одевен само у просту доњу тунику, епитрахиљ и архијерејски (архијерејски) омофор, улази у Едикулу. И тако тачно у 12 сати по подне се секу врпце и скида се печат са улаза у Едикулу… (Савва Аксил, архимандрит. Видео сам Свети огањ. Атина, 2002).

НАСТАВИЋЕ СЕ…

ИЗВОР: http://www.spc.rs/eng/holy_flame_greatness_miracle_and_helplessness_skeptics

ПРЕВОД. Давор Сантрач

Објављено: 23.04.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име