Лудвиг Ван Бетовен, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између класицизма и романтизма и један од највећих композитора свих времена, рођен је у децембру 1770. године у Бону. Тачан датум рођења није познат, али се верује да је Лудвиг дошао на свет 16. децембра, јер постоји прецизан податак да је крштен 17. и да је то било “дан након рођења”.
Његови родитељи Јохан и Марија, били су веома срећни и узбуђени, али су се у исто време и плашили за будућност свог сина. Дечак је био прилично ћудљив и својеглав од малих ногу и родио са са многим здравственим проблемима, од којих му је оштечење слуха правило највеће проблеме.
Потицао је из фламанске породице, а таленат за музику је наследио од оца, који је радио као дворски музичар у Бону. Тврдоглави дечачић добијао је велику пажњу од породице, пријатеља и то му је пријало, посебно јер је био болешљив и крхког здравља.
Ипак, иако је споља све деловало идилично, породица је имала доста проблема – мајка је била често болесна, а отац је био алкохоличар.
Сусрет са клавиром
Бетовен који је тема наше приче заправо је ТРЕЋИ Лудвиг Ван Бетовен у својој породици. Први је био његов деда, познати бонски музичар, а други његов старији брат који је умро само шест дана након рођења.
За Бетовенов велики успех у свету музике, можда је најзаслужнији његов отац који је рано приметио да дечак има склоност ка плесу и да добро осећа ритам. Мали Лудвиг је имао непуне две године када му је отац буквално „стајао над главом“ док дечак не би увежбао ноте до савршенства, јер је био фасциниран „чудом од детета“ – Моцартом које је већ са шест година искомпономало прву нумеру.
Лудвигове комшије касније су тврдиле како памте Бетовена као несрећног дечака који стоји на клупи како би дохватио дирке клавира и плачући покушава да свира док отац „бди“ над њим. Због толиких вежбања, често је био преуморан за школу.
Сусрет са Моцартом – урбана легенда или стварност?
Лудвиг је школу напустио са 11 година како би помогао породици и тако никада није научио да множи и дели. Kада би морао да, на пример, помножи 6×5, он би то радио „ручно“ – у 6 посуда би стављао по 5 зрна кафе и потом бројао све то како би дошао до тачног решења.
Брзо је постао други оргуљаш на двору и почео да добија месечну плату. Kада је имао само 13 година свирао је чембало и виолу у изборном оркестру двора и бавио се компоновањем различитих камерних музичких дела.
Kада је први пут посетио Беч имао је 17 година и требало је да свира за Моцарта. Нико не зна како је протекао њихов сусрет, чак ни да ли је до њега заиста дошло, али урбана легенда каже да је Моцарт изашао из просторије са речима: „Пазите на овог малог! Једног дана ће он дати свету нешто о чему ће се причати“.
Са 29 година, Бетовен почиње да ради на својој Првој симфонији и завршава је следеће године. Успешна премијера изведена је 2. априла 1799. године.
Болест
У Беч се преселио у раним двадесетим, када је учио музику од чувеног Јозефа Хајдна, кога су звали “оцем симфоније”. Kако је Бетовен био познат по тврдоглавости и прекој нарави, два великана нису се много волела и нерадо су одржавали часове.
Од како се родио Бетовен је имао здравствене проблеме – поред оштећења слуха, патио је од реуматизма, грознице, кожних обољења, разних инфекција, проблема у раду артерија, жутице, хроничног хепатитиса и цирозе јетре. Почео је нагло да глуви већ у 27. години.
Иако је у његово време чембало било најпопуларнији инструмент, Бетовен се одлучио за клавир јер му је он био, како је говорио „лакши за рад“.
Лудвиг је стварао је од ране младости до раних тридесетих, када је почео да губи слух, па је с временом научио да компонује „на своју руку“, без могућности да чује иједан тон, ослањајући се на своју инстуицију и сећање.
Занимљиво је да је своја најбриљантнија дела створио скоро потпуно глув. Одувек је био познат по импровизацији, тако да му је вероватно због те чињенице било лакше да компонује у старости, када је био скоро потпуно изгубио чуло слуха.
Намргођени геније
Бетовен је упамћен као прилично напрасит и љут човек. Овоме је вероватно допринела чињеница да је био глув и да је деценијама трпео велике болове у стомаку. Умео је да плане и виче на људе наизглед без повода. Престајао би да свира на клавиру, ако би публика ћаскала међу собом или ако не би добијао пуну пажњу.
Није се повиновао правилима понашања која су важила за већину и презирао је норме и забране. О томе докле је то ишло најбоље сведочи чињеница да је надвојвода Рудолф издао наредбу да уобичајена правила дворског опхођења не важе за Бетовена.
Са женама је имао променљиву срећу – једне су му се дивиле због генијалности, друге сматрале да је одвратан. Неретко су га називале „ругобом и лудаком“.
Његово маестрално дело “Месечева соната” посвећена је Бетовеновој ученици Јулији Гуикарди. Међутим, мрзео је да даје часове клавира, па је то радо чинио само веома талентованим студентима или атрактивним ученицама.
Главна инспирација за чувену Девету симфонију била је „Ода радости“ песника Фридриха Шилера.
Прерана смрт
Бетовенова усредсређеност на развојни део његовог музичког дела ће попут осталих иновација, поставити тренд који ће каснији композитори следити. Бетовен је развио потпуно оригинални стил музике, одражавајући кроз њу своје патње и радости. Његов рад представља врхунац у развоју тонске музике и један је од кључних развојних кретања у историји музике.
Несумњиво је један од највећих композитора свих времена, музички див чије су композиције основа класичне музике, али и данас одушевљавају поклонике музичке уметности свуда у свету.
Болест је на крају однела победу. Лудвиг ван Беровен преминуо је у 57. години у Бечу, 26. марта 1827. Занимљиво је да је у ноћи када је умро, небо изнад Беча „дивљало“. Била је, кажу, незапамћена грмљавина.
Сахрањен је у Бечу, а сахрани је присуствовало више од 20.000 људи. На његовом споменику једноставно и само пише – „Бетовен“.
Јелена Одабашић Џодан
Istorijski zabavnik
