Собор Архангела Михаила и свих небеских сила
Наш Творац нас је саздао тако да смо састављени и од земаљског и од небеског. Јер је тело наше од праха и налик је праху, али је душа наша духнута са Божјих усана, па је наше порекло на небесима. Постоје видљиве ствари, као што су многобројна и разноврсна тела; постоје и невидљиве ствари, као што су Анђели -просте силе, не саздане ни од какве материје. Ми у себи носимо одлике и материјалних и нематеријалних створења; и може се рећи да нам је Творац, због те скоро супротстављене двојности, дао тежи подвиг, али смо дужни да у себи чувамо прецизну равнотежу: да, пазећи на оно што је природно телу, не повредимо захтеве душе; и штитећи достојанство душе, да не занемаримо потребе тела.
Бринући се о нашем усавршавању, Црква Божија није лишила овај важни аскетски труд своје пажње и опрезне бриге. Верујем да је с том намером она установила прослављање посебних дана — дана спомена Светих (људи страстију нам сличних), као и Анђела, чија је природа сродна нашој души. Тако бисмо, угледајући се на анђеоске силе, настојали да сачувамо чистоту и да не пореметимо своје подобије њима; а гледајући људе који су угодили Богу, не бисмо посумњали у своју снагу да покоримо страсти тела духу.
Али пошто су они који су прослављени светињом већ убројани у чинове анђеоске и, скинувши одећу земаљског тела, сада су блажени духови — по чистоти и суштини слични Анђелима, образујући Небеску, Торжествујућу Цркву; а ми, који још пловимо морем живота ка небеској луци, образујемо Земну, Војујућу Цркву — размотрићемо сада њихов узајамни однос.
Војујућа Црква састоји се од врлинских подвижника; зато се тако и назива: јер њени чланови, као храбри војници, морају непрестано ратовати против страсти и порока под заповешћу Исуса, Који је поставио темељ подвижништву, и под знамењем Његовог Крста. А Торжествујућа Црква састоји се од блажених на небесима; зато се тако и назива: јер после блиставе победе над свом светском супротношћу њени чланови тријумфују у небеским насеобинама и наслађују се истинитим покојем и славом.
Велики Павле овако објашњава обе Цркве: „Јер не приступисте гори која се могла дохватити и огњу што гори, нити мраку и тами и бурном вјетру, и трубејном гласу и гласовима ријечијем… Него приступисте гори Сиону и граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и десетинама тисућа Анђела, свечаном сабору и Цркви прворођених, записаних на небесима, и Богу, Судији свију, и духовима праведника који су достигли савршенство“ (Јевр. 12, 18–19; 22–23). Овде Апостол гором тешко доступном, огњем, тамом, бурама, гласом трубе и страшним речима обележава Земну, Војујућу Цркву; а градом Бога живога, небеским Јерусалимом, безбројним силама Анђела, торжеством прворођених записаних на небесима и савршеним праведницима означава Небеску, Торжествујућу Цркву.
Из апостолске мисли видимо у какав су однос обе Цркве. У Војујућој Цркви суштински је непрестани аскетски труд. Удео врлинских људи јесте труд и бдење. Пошто нас страсти стално заводе, а пороци привлаче својом привидном милином, и најмање попуштање носи опасност да они надвладају и поробе наш ум и савест. Зато подвижник мора увек стајати на божанској стражи.
Не можемо оптуживати праведног Судију света што нам овај живот даје више бремена него утехе. Управо у томе је наша привилегија која нам даје превласт над свим животињама. Без обзира на њихове предности, оне не заслужују похвалу: чине оно за шта су рођене, не руководе се разумом и можда ни не схватају шта чине. Сва част припада Уметнику који их је мудро створио; као што слава иде грнчару за вешто начињени суд, а не глини.
А за нас је Творац предодредио другу мудру икономију: доделивши нам труд и борбу и поставивши на сваки корак препреке да их савлађујемо, припремио нам је част и славу коју можемо примити после победе. Тако се прославља Уметник који нам је то мудро одредио, али и ми сами, јер смо Његове дарове разума и слободне воље употребили на сопствено добро.
Ако свој назначени подвиг сматраш тешким, постидео би се што си човек и пожелео да будеш неразумна животиња, дрво или камен — али ко би смео тако понизити славу човечанства?
Или, ако подвиг сматраш бременом и одрекнеш се да тежиш ка почастима победника — то је твој избор. Опусти руке и колена, предај се вечитом лежању и комфору, мисли само на јело и пиће, служи стомаку, угађај чулима, угаси ум и успавај све силе душе. Да видимо какав ће плод бити од тога: дух ће отежати унинијем и досадом, тело ће ослабити и разболети се, душу ће оптеретити пороци, а савест мрцварити прекорима и немиром. Постаћеш сувишан самом себи, штетан другима и бесплодан терет земљи.
Али је ли непрестана борба, страх и бдење опор и суров живот? Био би, да у подвигу нема слаткоће и утехе. Но врлински труд је сам по себи добар и сладостан: самим упражњавањем — ако је допуштено тако рећи — и својеврсним „исцрпљивањем“ он нас ојаčава, предухитрава болне последице, испуњава дух миром који рад прегалачки олакшава уместо да га отежава. Зашто велике напоре ради земаљске користи не сматрамо тешким докле год добит стиже у руке?
Не можемо рећи да нам је задат велики напор а да нисмо добили довољну снагу, поуздано оружје и примерену награду. Врховни Управитељ света подарио је све неопходне таленте. Нико не може окривити Његову правду: један је добио пет таланата, ти можда само један — али „коме је много дано, много ће се и тражити“ (Лк. 12, 48). Онај са једним талантом може лакше и са мање труда умножити свој дар — само га не закопавај у земљу лености, него имај похвалне ревности да постанеш раван ономе ко је примио више. Марљивост све побеђује; немар убија све способности.
Сети се да си члан Земне, Војујуће Цркве — не прелази границе које ти је Промисао одредила. Сви Адамови потомци прошли су овим путем. Нико у овом животу није стекао част и славу другачије него храбрим испуњењем свог звања. Сети се да си члан Војујуће Цркве да би био убројан и у чинове Торжествујуће на небесима. Славан завршетак чека мали подвиг твој; бескрајна награда даће се за привремене трудове.
Могу ли они што почивају у Божјем наручју да се жале на трудове и подвиге земаљске? Већ окушавајући неизрециву сладост и блаженство којима се ми још само надамо, они са Апостолом исповедају (Рим. 8, 18) да страдања садашњег времена нису ништа према слави која им се открила; не би одбили ни хиљаду пута већа страдања само да приме ту награду.
Када бисмо могли замислити жеље блажених духова на небесима, оне више не би биле за њих саме — једина жеља и молитва њихова је за нас. Пошто су нам по природи сродни и из сопственог искуства знају људска искушења, свом душом ревнују да нас уведу у свој најчистији сабор; ако је допуштено тако рећи, једино их „брине“ да ми сами себе због слабости не лишимо њиховог блаженог удела и не западнемо у несрећни.
Кад би око нашег ума било проницљивије, видели бисмо како смо окружени Анђелима као благотворним духовима. Они су оставили спокој раја да служе нашем спасењу. Иако наша одлука да се одупремо пороку и не прист
анемо на искушење произлази из просвећености и добре савести, верујем да свој успех делом дугује и готовој помоћи наших Анђела Чувара које је Господња Промисао поставила да нас штите. Оком вере видим: кад се грешник диже из пада, најчисти духови му помажу да устане; а кад се врлинска душа раставља од тела, они је примају у наручје и радосно, пљеском крила, брзо је узносе у Божје наручје.
Утврђујући се оваквим размишљањем, подупирући се светим жељама и молитвама и храбрећи се анђеоским служењем, треба да носимо своје подвиге са свом храброшћу и снагом, да не будемо стидни чланови Војујуће Цркве на земљи, него достојни чланови Торжествујуће Цркве на небесима.
Амин.
Извор: orthochristian.com
