Зашто су светитељи најпре прогоњени и клеветани, а потом канонизовани?
Размишљања о природи смирења, гордости и агресији „фотељашких аналитичара“ у светлу учења апостола Павла
„Ми смо безумни Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени… Када нас куну, ми благосиљамо; када нас гоне, ми трпимо; када нас клевећу, ми се молимо. Постадосмо као смеће овога света, свима помија – све до сада“ (1. Кор. 4, 10–16).
Нова традиција: од клевете до канонизације
Многи светитељи, посебно они недавно канонизовани, били су најпре изложени прогону и клеветани од своје браће, а тек потом канонизовани. Као да је настала нова традиција. Тако је било са Јосифом Исихастом, Порфиријем Кавсокаливијским, Софијем Есекским, Нектаријем Егинским и другима.
Данас, када је интернет ушао у сваку кућу, видимо како бројни „фотељашки аналитичари“ расправљају о стварима које уопште не разумеју. Шарикови предњаче и међу световним и међу црквеним активистима. У познавању догматике, политике и међународних односа они су „без премца“. Гласни су и свадљиви. Тачно знају који од савремених подвижника је у прелести а који није. Јасно дефинишу где су „истински“ православни, а где нису. На друштвеним мрежама, под лажним именима, не само да поучавају и коре, већ и вређају, псују и чине зло, као да је Бог некакав слеп, глув, немоћан старац који ништа не види, ништа не зна и ништа не може.
Много пута сам наилазио на такве коментаторе и схватио да их треба или игнорисати или избрисати без икаквог покушаја објашњавања. Јер свака реч упућена њима само подстиче њихову агресију и жељу за свађом.
О таквима је Спаситељ рекао: „Породе аспидин, како можете добро говорити када сте зли? Јер из обиља срца уста говоре“ (Мт. 12, 34). А апостол додаје: „Зато не судите ништа пре времена, док не дође Господ, који ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца“ (1. Кор. 4, 5).
Ситуација се није променила од апостолских времена до данас. „Безумни“, презрени од људи, они који су били срамота за свет, касније се показују као светитељи, док „славни“ и „мудри“ улазе у вечност – празни.
Снага смирења и немоћ гордости
Зашто свет није могао да сломи праведнике, који су најпре исмевани, а потом клеветани? Зато што је смирење у суштини непобедиво. Оно се не бори против људи нити против спољашњих околности живота. Гордост се бори са гордошћу до смрти. А Господ воли кротке и смирене, чини их мудрима и житељима Царства Небеског. Он Сам је увек кротак и смирен и очекује то исто од нас.
Горди се боре са светским искушењима и буром. Али за смирене, искушења су врата кроз која улазе у небеску радост.
Ми бисмо хтели да се мало смиримо, а онда да наставимо да живимо као пре. Али то је немогуће. Спасење тражи читав живот труда – не може се поручити „онлајн с доставом на кућну адресу“. Главно раскршће које одређује човекову будућност јесте избор између мамона и спасења.
Шарикови јуре кроз живот као веверице у точку. Увек негде журе, стално нешто доказују, некога разобличавају, са неким се препиру. Смирен човек је тих, миран, спокојан, живи у потпуном поверењу у Бога. Он не дозвољава да му срце занесу спољашња варљива утицања. Човек Божији воли тишину, док светски човек воли да прича. Јер језик је орган егоисте, а срце смиренога је орган тишине. „Скривени човек срца“ рађа се у тишини за Царство Божије, преображавајући се у „непропадљиви украс кроткога и тихога духа, који је драгоцен пред Богом“ (1. Петр. 3, 4).
Без обзира на улогу коју играмо споља, колико звучали мудро или шта говорили, дубоко у себи остајемо оно што заиста јесмо. Судбина нам зависи од те суштине. Не можемо сакрити своју природу иза маске или празних речи. Понекад се она види у лицу и очима, а понекад је тако дубоко закопана да је невидљива. Често ни сами не знамо ко смо заиста. А неки ни не желе да знају – лакше је живети у уверењу да су увек у праву.
Избор између тела и духа
Да бисмо познали своју суштину, морамо постати дух, а не тело. А зар може бити једноставније?
Свет нам упорно намеће тело, чинећи нас телеснима, а не духовнима. Бог нам се смирено нуди да постанемо духовни.
Срце нас вуче ка Богу, а тело ка пожуди. Читав космос задржава дах гледајући који ћемо избор направити. Судбина народа и света зависи од тог избора. Јер земља се чува моралом и вером у Бога, а не владарима и војском. Али ко то може да чује, и кога је брига?
Шарикови верују не у Бога, већ у себе. Зато су агресивни. Егоизам је по природи агресиван, јер је то „бог“ земаљског царства – влада, дели и уздиже се над другима. Небески Отац је увек љубав и са великом нежношћу брине о свему што има живот и дах. То је главна разлика између Божијих људи и фанатика света. Први гледају на свет очима љубави, а други очима суда.
Зато није чудо да чим човекова духовна пуноћа достигне врхунац, одмах се јављају завист и клевета.
Клевета је нешто кроз шта сваки праведник мора проћи. Она је претходила Христовом распећу и постала његов узрок.
Свет устаје против светога и гони га, чак и преко руку оних који би, по свему, требало да му буду браћа.
Мир изнутра
Мир се не налази напољу, већ само унутар нас, у сопственом духу који је увек миран и спокојан. Немир такође живи не споља, већ у нама. Ум рађа немир и ствара све оне односе које сами називамо „светом“.
Слобода од света и ума стиче се само ако их предамо Богу, замењујући немир слободом у истини.
Још од школских дана ум нас вара да смо ми и свет – материја. А Бог, ако постоји, живи негде изван овог материјалног света. И неки верници тако мисле. Молећи се далеком Богу, живе у нади да њихове мисли и уздаси, пролазећи кроз облаке и небеске сфере, стижу до Творца.
Али Бог нам је ближи него што можемо замислити. Све што постоји има свој корен у духу. И сама материја је само облик постојања енергије, која је у суштини духовна. Зато су и материја и наше тело духовни, ма колико нас ум убеђивао у супротно.
Егоиста који живи у уму учи нас да је смирење срамна слабост, и да „доброта мора бити с песницама, да мора бити оштра, да лети длака са свих који покушају да је злоупотребе…“ (С. Куњајев).
Тако испада да се стари човек штити сам, а смиренога штити Бог. Човек Божији штити и себе и друге љубављу, јер Бог је увек близу и Својом безграничном силом чува смирене.
Извор: СПЖ
