„У времену мрака, почетком и средином деведесетих када су лађе изгубљених душа бесциљно лутале немирним и бурним океанима, тим пространствима одјекивао је вапај за светиоником. Тражио се смисао куда да се иде. Зашто и како? А како тешка времена стварају велика чуда једно такво је ни из чега а за сва времена никло управо на Клиси у Новом Саду. И чини се тек тако…а није било тек тако. Баш са те Клисе, баш са тог монтажног објекта гранула је Божанска светлост довољно јака да прогута сваки мрак.“
