У последње време мој компјутер ми је доста помагао око правописа.
Конкретно, кад год покушам да пишем некоме о „просфори“, претпоставља се да сам хтео да откуцам „фосфат“ и аутоматски ме исправља. Ако не будем пажљив, на крају питам своје парохијане путем е-поште да ли ће фосфат бити спреман за Литургију следеће недеље, што би им могло бити збуњујуће и доказ да моја литургијска пракса постаје помало чудна.
Не, хвала, нисам мислио на „фосфат“. Мислио сам на „просфору“.
Пада ми на памет да Свет покушава да аутоматски исправи нас хришћане на прилично исти начин.
Узмимо на пример фразу „промовисање хомосексуалних погледа“.
Кад год неко покуша да говори о некоме ко промовише хомосексуалне ставове, активирају се ауто-исправке наше културе.
„‘Промоција хомосексуалних погледа’? Шта? Сигурно сте мислили на права хомосексуалаца?“
Или узмите пример дебате око моралног легитимитета абортуса.
Барем овде у Канади, ако неко каже да је неко „за абортус“, одмах се активира аутоматско исправљање. „’За абортус’? „За абортус“? Шта? Сигурно сте мислили „за избор“?“ Није важно што израз „за избор“ нема икаквог смисла.
Јер размислите о томе: избор није морално питање о ком се расправља, колико год његови заговорници тврдили да јесте.
Ако трудница каже: „Ја сам за избор. Само бирам да родим моју бебу јер мислим да би било морално погрешно да је убијем“, нису одушевљени људи који се залажу за избор.
Очигледно је да свако има избор.
Избор није проблем.
Морално питање о којем се расправља је да ли је избор да се беба убије у материци убиство или не.
У питању није избор; у питању је абортус.
Порицање ове реалности део је игре маски коју играју они који бране морални легитимитет абортуса. Признајем да они уопштено верују да је избор за прекид трудноће увек трагичан. Заузврат, тражим да они признају да се проблем не врти око избора, већ око абортуса и да је невољност наше културе да користимо „а-реч“ укорењена у невољности да се суочимо са ужасом онога што се ту заправо ради.
Избор је добар; убити бебу је лоше.
Друштвена ауто-исправка од „за абортус“ до „за избор“ одражава одбијање да се ово друштвено призна.
Наш све секуларизованији Запад све више користи ауто-исправке.
Некада смо говорили о „политичкој коректности“ као утицају.
Сада је то постао начин живота.
Неко се може запитати, наравно, зашто је било шта од овога важно.
Па шта ако полиција политичке коректности одреди који језик се може користити?
Шта је проблем са тим?
Проблем је у томе што тип језика који се користи често унапред одређује резултат дебате.
Узмите горњи пример „права хомосексуалаца“. Нико у Северној Америци не жели никоме да ускрати права. Тако нешто мирише на нетолеранцију и угњетавање које је карактерисало расистичку опозицију интеграцији 1960-их. Права су добра. Има их свако и нико не треба да их пориче.
Уоквирујући дебату о моралној исправности хомосексуалних чинова као дебату о правима и користећи магичну фразу „права хомосексуалаца“, заговорници хомосексуалног начина живота унапред су одредили исход дебате пре него што је она уопште и почела.
Друштвено застрашивање тако замењује стварну дебату.
Трајно размишљање и дуга дебата су тешки, превише тешки – претпостављам – за већину људи. Много је лакше да се нечији ставови формирају не из трајне и промишљене дебате, већ из опште употребе магичних фраза.
Постоје, наравно, промишљени људи који су расправљали о овом питању на одржив начин и дошли до закључка да је хомосексуални начин живота морално прихватљив. Али чини ми се да већина људи који коментаришу на блоговима и на Фејсбуку нису међу њима. Већину људи воде магичне фразе и оно што је политички коректно.
Али, ништа од овога није ново.
Још у време Светог апостола Павла, Свет је имао начин да нас хришћане гурне у позиције моралног компромиса.
Зато је Нови завет препун упозорења да се не постаје светским.
„Не волите свет, ни ствари у свету. Ако ко воли свет, нема у њему љубави Очеве“, каже свети Јован (1.Јн.2,15).
„Не дозволите да вас свет око вас истисне у свој калуп“, каже свети Павле (Римљанима 12:2, Филипсов превод).
„Ко жели да буде пријатељ света прави себе непријатељем Божијим“, каже Свети Јаков (Јаковљева 4:4).
Коју год страницу Новог Завета да отворимо, порука је доследно иста: морамо бити у свету, али не од њега.
Не дозволите да вас свет угура у свој калуп.
Не дозволите свету да вас аутоматски исправља.
Реците тачно шта мислите и шта одражава Царство Божије и Његову праведност (Матеј 6:33), било да је то политички коректно или не.
Открио сам да се аутоматске исправке које прави мој рачунар понављају и одређују. Морао сам да откуцам „просфора“ неколико пута пре него што би моја функција аутоисправљања то прихватила и оставила ме на миру.
А можда и ми треба да неколико пута поновимо противљење свету.
Али, то је у реду.
Ми православци смо навикли да морамо нешто да кажемо више пута.
Сећате се нашег крштења?
Одрекли смо се Ђавола не једном, него три пута.
Ми смо се сјединили са Христом не једном, него три пута.
То је тест наше одлучности.
Јер, када инсистирамо да нешто кажемо изнова и изнова, то је зато што смо сигурни да је то истина.
Отац Лоренс Фарли
blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/living-in-an-auto-correcting-world/
Превела редакција Чудо
