Када човек јеванђелским очима реализма почиње да живи кроз смирење, тек онда се његова душа испуњава благодаћу Духа Светога, јер је речено: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. А ко је смирен, драга браћо и сестре, него онај који као овај цариник непрекидно вапије у свом срцу: Боже, милостив буди мени грешноме. Живећи у јеванђелском реализму смирења човек спознаје ко је. Може човек да нема нити једну врлину, ни праве молитве, ни правог поста, ни добрих дела, ништа, али да клекне и да се заплаче пред Богом, као овај цариник, вапијући – Боже, милостив буди мени грешноме! Ја немам ништа и имам само Тебе – и спашће се, јер смирење ће заменити сваку врлину и надокнадити све наше недостатке. Толико је то узвишена и велика врлина.
