Јуче смо са поносом певали нашу свесрпску химну „Боже правде“ и славили дан слободе, јединства и заставе. Заставе у чијем су центру Крст Христов и четири оцила која нас уче да Богочовек Исус Христос као Цар Царева (треба да) царује царствима. Јуче смо клицали светом Косову и светој Метохији и певали „Весели се српски роде“. Јуче смо показивали да смо род светога Саве и Светога Немање, светога Лазара и свете Милице, светог Деспота Стефана Слепог и свете Ангелине Крушедолске, светога Василија Острошког и светог Петра Цетињског, светога Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског, светог Симеона Дајбабског и светог Тадеја Витовничког.
А гле, већ данас, уместо песме Богу и радости, ево песме оцу сваке лажи и сваког духовног чемера. Ево тзв. параде поноса од које би се по речима светога Српског Златоуста и марва застидела. Ево већ данас нам се вишемиленијумски духовни убица и мрзитељ сваке чистоте и правде подсмева језивој неодговорности и духовном слепилу. Нашем непокајању, нашој равнодушности, нашем попуштању страшном злу и нашем опасном безумљу. Но, на првом месту, те и такве београдске „параде поноса“ показују велику срамоту наше државе Србије. Знамо, нису оне почеле данас, већ још пре петнаестак година, али и данас и јуче су исте требале бити већ давна и ружна прошлост.
Навлачити проклетство на свој град и своју земљу је знак нељубави, згажене савести, пркоса Богу и надолазећих невоља. Поново се дакле и у Србији ставља трнов венац на главу Богочовека Христа те оваплоћене и вечне Љубави Божије. И јуче је у сред наше престонице поново разапет Христос Бог. Као некада у Јерусалиму. Јер гле, Он је Свеврлина и Свечистота, које су јуче поругане, бичеване, попљуване и разапете на некој новој Голготи. И јуче се из стотине уста, као и пре два миленијума, поново духовно чуло „Распни га, распни“ и „Крв његова на нас и на децу нашу“! Јуче је, ко је имао уши да чује, опет уз сузе грмео свети Јустин и говорио: „Гле, у сред Београда Срби распели Светога Саву“! Јер Свети Сава нам је љубављу и смирењем, животом и примером, Номоканоном и монашким типицима, указивао на хришћански пут српске државе и српског народа.
Тужна је и невесела била та јучерашња богопркосна парада свесмешљивог ада. Тужна је и наша свеопшта слика да се ћутањем навикавамо на јавно разапињање Бога и ругање Христу јер поново Га у нашем беломе граду Београду јавно и поносно разапињу људи одлутали у велики грех и крајњи бесмисао. Но, зато су увек, а посебно данас, актуелне и Христове речи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“.
Докле још није касно …
Најлакше је куцкати по тастатури из удобне манастирске одаје,могли сте и требали сви из СПЦ да подигнете верни народ и покажете неслагање,не само према содомистима,већ против лажног вируса и свих наметнутих мера и одузимања слободе,Богом дане.АЛИ,зар мислите да ми никакви и неважни не знамо шта се у високим круговима дашава,договара,добија и пребија.,Процури то,али ето знамо и посматрамо нечију пропаст.Покајмо се сви, ми и(ви), а и они.