Господ је дошао међу нас људе да би укинуо владавину греха и да би раскинуо окове смрти који су нас држали у ропству.
Бог није могао другачије да спасе човека него ли да Отац нама пошаље Сина Свога и Господа нашега Исуса Христа, који постајући човек, извршава намеру Пресвете Тројице да спасе човека. Божански Дух Истине, дар усиновљења, Дух Свети који живо чува Цркву Христову, био је Тај који је спровео вољу Очеву и спасоносно жртвоприношење Христово својим делањем, тако да Пресвета Тројица у целини учествује, првобитно у стварању, а потом и у спасењу свакога човека и целокупног људског рода.
Шта се нас данас, у 21. веку уопште тичу ти догађаји везани за земаљски живот Господа Христа?! Сем историјског сећања треба да се запитамо да ли ми имамо још нешто што је у томе за нас тако важно, да те догађаје, ево током 2000 година, тако живо памтимо?
Управо то живо памћење, које су нам у наслеђе оставили апостоли кроз Јеванђеља и преневши даље својим светим ученицима кроз предање, управо то живо сећање потврђује да су сви ти догађаји који су се збили, који се и данас збивају, који ће се збивати све до свршетка света, јако важни за спсасење.
Дакле Христос будући Бог, Син Божији, један од Свете Тројице, вољом Очевом и Благодатним дејством Светога Духа, кроз Пресвету Богородицу прима људску природу и постаје човек. Потом, кад се навршило време кроз сусрет са Светим Претечом и Крститељем Јованом, Господ бива пројављен Богом Оцем и опет Духом Светим да је Он тај Син Божији, Месија, помазаник, дугоочекивани Спаситељ света.
Његовим деловањем и проповедањем јеванђелске мисије у свету, народ Израиљев чуо је речи спасења и доживео хођење самог Спаситеља међу њима. Његовим васкрсењем а пре тога његовим страдањем, ми смо ослобођени од греха и смрти, и васкрсењем нам је отворен пут у вечни живот. И зато се сви ови догађа итекако тичу како заједнице Цркве Божије, тако и свакога од нас понаособ, јер ће Христос о Своме другоме доласку, када из смрти у живот буду пробуђена сва покољења од Адама до последњег часа, када и они који тада не буду упокојени бити вазнети на Небеса у облацима и у сусретању Господа, управо у томе ће се завршити круг историје и спасоносно деловање Господа и Спаситеља Исуса Христа: пре свега у Телу међу нама као Богочовека, потом у Цркви као Онога кога Дух Свети чини присутним (то је ово време сада). Дакле сваки пут у Светој Литургији Дух Свети чини Господа Христа присутним раздељењем дарова Тела и Крви Христове међу нама хришћанима и ми кроз Хрста бивамо, опет Духом Светим, принети као дар скупоцени, Богу Оцу. А оно што Христос приноси Богу Оцу, оно је за вечност и за спасење.
Дакле све се ово тиче нас у 21. веку. Колико год деловало да наш живот и наше постојање, људска техника и технологија и достигнућа чине свет окренутим ка прогресу друге врсте, сваки наш прогрес у овоме свету може да буде на службу или на одсуство службе Богу, али све оно што ми творимо има свој како почетак, тако и крај. Само заједница са Христом и у Христу и препознавање наше у Христу и кроз Христа за вечност има за смисао и циљ бесмртност. Управо зато се ми сећамо свега овога што се ради нас збило, сећамо се унапред и очекујемо оно што ће се нас ради збити, а то је Други долазак и Царство Божије. Зато Црква у 21. веку, ма колико ми сви били млаки, себични, недовољно посвећени и такви какви смо никакви, треба да се покажемо као Хришћани, да верујемо у Васкрсење и да верујемо да је Господ Исус Христос Спаситељ, Син Божији Богочовек и да се надамо вечноме животу. Све те наше недостатке, нашу млакост у вери, наше одсуство труда, Господ ће надоместити опет благодаћу Духа Светога, желећи и чувајући свакога од нас за Вечност.
Управо Дух Божански јесте ту, међу нама да Христа чини присутним али и да оне које Христос приноси Богу Оцу, сачува од пропадљивости. Наше је да имамо мало више поверења и вере у Господа и да будемо као хришћани храбри, свесни смисла своје вере, свесни вечнога и непролазнога Царства Божијега, што и јесте суштина нашег постојања.
Све ово на земљи кратког је даха и сваки од нас људи несигурнији је и нестабилнији је од било које травке која се у ово зимско време помало пробија кроз земљу. Зато треба да будемо свесни да нас Господ чува, штити, храбри и дарује благослов, отвара пут за Вечни живот. И зато се сви ови догађаји из Христовог земаљског живота, сви ови догађаји који се тичу живота Цркве тичу и свакога од нас.
Нека бисмо ми били они који ће бити синови светлости и у тој светлости да угледамо и лица једни других и да се мало зарадујемо једни другима, а не да цедимо и чистимо свет око нас од свих других да бисмо опстали и остали само ми. Човек 21. века ма коју службу служио, на ма ком месту се налазио, какво достојанство или одсуство достојанства носио, сваки човек, свако од нас, претвара се полако у неку врсту ајкуле или хијене и прождире све око себе да би заграбио за себе, зграбио, ухватио, као да ћемо вечно да живимо на овоме свету. Све то пролази, и као онај богаташ, који чува житнице своје, не делећи ништа ни са ким већ само за себе спрема, Господ му говори – Безумниче не знаш да ћу ноћас узети душу твоју од тебе па шта ће да буде са том твојом големом сламарицом?
Није богатство само по себи лоше, богатство је лоше кад се њему служи. Подајмо мало другима око нас и разумимо друге. Мислим да данас у нашој земљи, у нашем народу, има много мање гладних људи у односу на то колико има несрећних људи, утучених, који ту кору хлеба коју имају и нешто уз хлеб, немају са ким да поделе. Много смо брате постали себични и сами себи довољни, другог се сетимо обично само кад му је сасвим тешко или кад га Рука Божија одведе из овога света; онда сви ми жалимо како нисмо имали више времена да будемо једни са другима, жалимо како нисмо имали више времена да се Богу молимо, како недељом нисмо могли да одвојимо сат и по или два да одемо у Цркву, јер баш у то недељно јутро набиле су нам се све обавезе овога света на главу и баш ако их не урадимо у то недељно јутро, неће ништа бити добро, пропашће цео свет. А заборављамо да ће осванути бар једно недељно јутро у коме нас више на овој земљи неће бити, а треба да дамо одговор Христу за себе и једни за друге колико смо и какви смо били у вери – да ли млаки, да ли храбри, овакви или онакви.
Зато кад верујете у Бога истински и честито, ви видите и схватите да око вас има још људи који су Божији. Поделите оно што имате са другима, јер само оно што дајемо, оно је наше! И радујмо се једни другима, ионако нам је живот засољен тугом, страдањем, многим болестима у ово време, многим другим и разним искушењима. Дајте да улепшавамо живот једни другима у име Христово, да се радујемо једни другима чувајући једни друге за други долазак Христов у нади да ће Христос и нас очувати; и да ће и то малено зрнце наше вере и оданости претвори у велику и сјајну буктињу и преобразити нас за вечност.
Тамо неће бити хлеба и вина и ових дарова земаљских али ће бити Христос! И Христос у тајни Свете Литургије јесте ту за наше освећење, за наше спасење. Ма колико смо грешни, ма колико падамо, брзо устанимо, сперимо ту прашину греха са нас и рецимо Господу да сем Њега никог немамо и да је Он једини који ће да нас ишчупа. Немојте да вас заваравају, и да вам ма ко говори и да вам тумачи Јеванђеље друкчије него што га је Христос дао. А Христос каже: Који је једе тело моје и пије крв моју, ја сам с њиме и он је са мном, и он је освећен. Зато немојте да окрећете леђа Господу када вас свештеник, односно епископ, позове да учествујете у Тајној вечери, у вечери спасења.
Немојте да будете лоши гости код доброг домаћина који је ради нас дао и припремио трпезу изобилно, да се радујемо и да се веселимо. Знајмо да ћемо са Њим поделити и вечну радост.
