Исцељење по својој суштини представља човекову потребу да буде целовит и то у вечном непропадљивом смислу. Циљ те потребе почива у односу човека са Богом. Христос нам својим васкрсењем и победом над грехом и смрћу, то чини достижним. Одсјај те вечне, неуништиве радости, јавља се на свима нама и овде на земљи, по мери вере и љубави које у себи имамо. Бог брине о својој деци не само за вечност, што је основно, већ и овде и сада, указујући на многобројне начине на своје присуство.
Једно од најбројнијих чуда које је чинио сам Господ, потом и Његови апостоли и светитељи каснијих времена, било је исцељивање болесника. Оно се састојало од чудесног, земаљски необјашњивог нестанка болести. И таквих случајева бивало је и бива до данас.
Манастир Тумане једно је од места, тачније светитељи тумански једни су од многих угодника Божјих који носе тај дар. Вековима се код моштију Св. Зосима догађало прегршт случајева исцељивања болесника. Од оних који су били на самрти па оздравили, непокретни су устајали, слепи прогледали. У новије време, посебно су многобројни примери брачних парова који су добили пород, или пак излечења од најтежих болести карцинома и леукемије. Ми као братство манастира, свакодневни смо сведоци и тих чудесних појава, али превасходно људи којима се то догодило.
Ко су ти људи, основно је питање које сви имају на уму, мада га гласно ретко постављају?
Одговор је кратак и јасан – сасвим обични, као и свако од нас. Само је разлика у томе што су оптерећени болешћу или неким страдањем. За манастир и светитеље чују преко штампе, емисије, али најчешће из живих примера оних, који су искуствено доживели сусрет са Богом у Туману. У светињу долазе једноставно, са потребом да се Бог смилује на њих и пружим им руку спаса и наде.
Њихове молитве су искрене и дубоке, често праћене покајничким и истинским сузама. По сили вере бивају и исцељења. Најчудесније, што се у свему да видети, јесу преображена лица и уопште личност тих људи. Пред собом, на једном имате нове, обновљене људе и живе сведоке Христове, који се са још већом љубављу у Тумане врате да заблагодаре. Ретка су чуда која смо директно гледали својим очима, на лицу места, али их буде. Она су дубока и поучна. Обавезно очевици, било да су у мантијама или не, наводе на дубоко размишљање, али и буде покајиничко расположење и жељу за истинском променом.
Циљ сваког чуда јесте призив Божији човеку. Кроз очигледан знак милости, човек је позван на исправљање и на усмерење свог живота ка спасењу. И то чини меру истинитости и смисла чуда. Има и оних, који иако бивају сведоци томе, остану без промене. Господ никада не угрожава, већ поштује и такве наше изборе.
Из књиге Игумана Димитрија „Манастир Тумане – Чудо љубави Божије“
