Већ дуже време јављају се проблеми везано за причешћивање вернога народа по манастирима. На жалост наилазимо на дијаметралне различите приступе и ставове. Тој теми треба изузетно рационално приступити и мислим решавати ултимативно на високом црквеном нивоу. Уколико би рецимо Св. арх. Сабор (Синод) донео јасну препоруку ствар би била лакша за решавање. Овако сваком свештенослужитељу дато је на вољу!
Ваља знати да сваки православни хришћанин припада једној литургијској заједници- природно парохијској. Има људи који пак редовно одлазе у одређене манастире и слушају упутства лично и слободно изабраног духовника. Ми се конкретно у манастиру Туману сусрећемо свакодневно са хиљадама људи. У недељне и празничне дане служи се са више путира. Хтели или не, ми не можемо знати све те људе. Али постоје опште ствари и минимум услова, које јасно и гласно изнесемо. Основно да је човек КРШТЕН. Имате људе који виде ред за причешће и једноставно по аутоматизму прилазе. По некад се догоди да су друге вере и просто нису упућени. Нису усамљени случајеви да су људи некрштени, а одлазе у цркву, посте…
За даље споменемо да црква познаје постове које као хришћани треба да држимо. Нагласи се и да не прилазе људи који су под забраном причешћа од свога свештеника/духовника. Поменемо и евхаристијски пост. Ко приђе, а све је од наведеног јасно чуо, нема више испитивања. Просто нешто остаје између човека који приступа и Господа. Важно је учити људе, јер веровали или не, многи просто немају никакву представу о томе. Има оних који се по први пут приђу- њих не треба грубо враћати, нека приступе, а потом им се објасни бар укратко шта и како даље. Опасно је, бар по мом мишљењу и схватању људе враћати од причешћа тек тако. Они ће уосталом одговарати Богу, а не нама. Ми ћемо дати одговор и за оне које смо вратили, посебно из формалних разлога и олако. Искуство много значи. Када је у питању више путира и хиљаде верника, немогуће је бити стриктно формалан, али никако не треба причешћивати без основних напомена. Посебно треба водити рачуна да се не издиремо на људе који су пред путиром, а просто ништа не знају.
Наше је да све приводимо Христу, а не олако одбацујемо. Причешће Господ даје и Он сам и лично позива човека. Наше је да га са љубављу дарујемо, пазећи наравно да оно буде дато онима који су призвани, тј. заједници спасавајућих се. Питање исповести је такође сложено. Ми упућујемо на надлежне парохе или неке искусне свештенике из краја из ког су верници. Посебно с разлогом што су многе теме и проблеми који се износе непримерени и погубни, најблаже речено непотребни монашкој личности. Ово није паметовање никоме, већ једно практично решавање поменутих питања и наша пракса, којом сваком дајемо прилику да учествује у Св. тајни, а уједно га опомињемо на одговорност и упућујемо на везаност за литургијску заједницу којој (треба да) припада.
