Господ и Спаситељ наш Исус Христос Син Божији, један од Пресвете Тројице, постаје човек једнак нама по својој природи окусивши све у људском роду осим греха, да би нас који смо били робови греха као род Адамов, избавио од ропства и од смрти.
Избављење од смрти јесте непрестана брига свакога човека који видевши лепоту овог земаљског живота иште, хита и тражи своју непролазност, истински очекивајући да је ради вечнога постојања и пронађе. Зато Господ и Спаситељ наш управо бива један од нас, проповедајући међу нама Јеванђеље. Истину спасења, истину односа Бога и човека, умире ради нас, од нас ишибан, на крсту прикован Он васкрсава у трећи дан по Писму, да свакоме од људи отвори пут у Вечни живот.
Јавља се својим Светим ученицима и апостолима у светлости васкрсења, показујући и пројављујући и најављујући за нас нову твар, ново постојање у заједници са Богом Троичним. Вазноси се на Небеса у слави и седа са десне стране Бога Оца и ниспошиље нам, од Оца исходећега, Светога и животворнога и спаситељнога Духа.
Дух Свети твори Цркву Христову, управо Христа, сада на један другачији и нови начин у односу на начин тела и природе и чини Га присутним овде, међу нама. Христос је и даље са нама и биће са нама до свршетка света и века, управо у заједници своје свете Цркве, којој је Он глава и темељ, а зидови свете Цркве – тајанствени организам те, Духом Светим, дихајуће спасоносне заједнице, јесмо ми браћо и сестре, сваки од нас, али увек и једнако стојећи у заједници верних.
Ово сабрање које ми данас творимо у недељу Свих светих у овој Светој Цркви бива у ствари иста она заједница, коју су апостоли са ученицима Господњим и првим хришћанима творили и установљавали у онда познатоме свету. Њихова проповед и проповед Цркве до данас, јесте управо обећање тог вечног човековог тражења, тог вечног човековог испуњења у постојању, а то је заједница са Богом односно Царство Божије, Царство Небеско.
Управо милиони и милиони светих људи Божијих трагали су за Богом и трагаали за заједницом са Њим. Како каже свети апостол, они су се мучили у својим земаљским данима, били прогањани, шибани, живели у тескоби, у немаштини. За појам земаљског живота били су – губитници.
Међутим добит таквих светих људи управо јесте за вечност, за непролазност, за истинску заједницу са Богом, за човеково обећано Царство које ће наступити када Христос буде дошао Други пут.
Светост. Бити свет, јесте дивно призвање и понуда коју Бог ставља пред човека. Али то није понуда овога света у коме је могућа трговина, цењкање и друге врсте сналажења. Божија понуда светости јесте пружено срце човеково Богу и пружена љубав Троичнога Бога, човеку. У сагласју љубави Божије и љубави човекове, бива у ствари, светост. И светост је истински задата свакоме од нас који смо створени као иконе Бога живога. Није светост за одабране, појединце, које Бог одабира. Светост је наш избор, светост је наше призвање, светост је наше испуњење за вечно постојање.
Видите то по примерима многих светих људи Божијих. Ево, ови који су овде међу нама, то су Свети Зосим и Свети Јаков, да је истински дар Божији дар љубави који се многоструко умножава. Они, свети људи Божији, одричући се свега у свету, пригрлили су Христа и Њиме сијају до Страшнога Суда и њиме ће сијати и иза Страшнога Суда, осветљени Божанском љубави Тројичнога Бога.
Светост стоји као призвање сваком од нас. Немојте ви да мислите да је недостижно да будемо свети у Господу. Пре свега морамо да знамо који је истински пут спасења, односно пут светости. А то је заједница са Богом, заједница у Цркви Божијијој. Свети су они који творе заједницу са Христом, који у овоме времену и у овоме животу, слободом својом, одговарају на Христов позив као Свети апостоли, да пођу за Њим.
Форма одговора тога позива управо јесте заједница Цркве, где ми, сабравши се на Светој Литургији око једног Тела и једне причасне Чаше, око васкрслога Господа, у љубави Бога Оца и дејством Светога Духа, творимо почетак Царства Божијег.
Данас се светост свела на категорију подвига, на категорију морала, на категорију одрицања и за светост је, по данашњем човеку, потребно само то и она је остварива само таквом човеку и она је по тој заблуди сасвим у човековом домену, где уопште и није потребна заједница са Богом онда. Човек је задовољан собом ако је добар, ако је побожан, ако је идеалан, ако се клони греха, ако је смирен, кротак, праведан, већ довољно му је све.
Једино што је важно за спасење и за светост, пре и изнад свега јесте наша опредељеност у овом животу за Христа. Наша спремност да га посведочимо пред сваким и у свакој ситуацији. Чак и ако та ситуација изискује нашу земаљску жртву, напослетку и наше страдање.
Христос прима своје сведоке у овоме свету и у овоме времену. Оне који су спремни живот свој да положе за Њега. Нису сви Свети страдали али су сви Свети одабрали Господа Христа као истинског путовођу свога живота и тако за вечност. Исто тако и ми треба да творимо увек и свагда тајну Цркве Божије.
Замислите васкрслог Господа који себе даје и замислите свете апостоле који су у тајни Цркве и сада са нама. Који гледају нас који не примамо на Светој Литургији Тело и Крв Христову само зато што није време поста.
Да ли ви мислите да је у Христово и апостолско време и време Светих мученика било таквих одвајања – ово је овакво време, оно је онако време, ово сада може, ово сада не може? За прве хришћане, свете мученике после њих, било је важно да у сваком тренутку свој живот усмере и освештају приближавајући се Христу и заједници Цркве Божије.
Страх ме је да ми данас православни хришћани, на челу са свештенством, на одређени начин творимо такву ситуацију да Христа и његову истинску, Јеванђељску, спасоносну мисију, сводимо на наше мудровање и на наше филозофирање.
Хришћанин је дужан да посведочи васкрслога Господа пред сваким и у свакој ситуацији. Па да та ситуација изискује и његов сопствени живот. Још више је хришћанин дужан и обавезан у име Христово да твори тајну свете Цркве, односно да се причешћује на Светој Литургији.
Ово вам данас не говорим да бих кварио ваше поретке, ваша правила у парохијама, у манастирима из места из којих ви долазите. Али желим да вам ставим на размишљање као и себи питање: колико смо ми хришћани ако нам је све довољно и све нас задовољава а најмање нам треба заједница са Христом?
Она жива заједница где када те у име Христово, епископ, односно презвитер, свештеник позове да са страхом Божијим примиш од Тајни, ти уопште, као савремени хришћанин и не видиш тајну Царства Божијег и није те брига зато што смо се ми данас свели на обичне новозаветне, много поквареније фарисеје од оних из Христовог времена. Јер не само да причамо и да се бусамо по својој некој лажној светости, него и другима бранимо да приме од тајне Цркве Божије, од вечнога живота.
Ако бисте тај однос човеков са Христом, са Богом Оцем кроз Христа и у Духу Светоме у Литургији свели на свакодневицу вашега живота и живота свакога од нас, то би било једнако томе као да вам неко нуди најчистији, најидеалнији ваздух, али ви просто нећете да примите тај ваздух и нећете да дишете уопште зато што нисте спремни јер је потребно једном, двапут, трипут, четири пута или десет пута да се припремите.
Наравно ево нас већ пред Петровским постом. Пост је време које је Црква освештала и одредила да се мало умиримо у смислу хране, да мало своје пажње дамо на духовни живот, на молитву, на подвиг, не умирење нашега срца и душе, и хитање ка Господу. Али проћи ће браћо и сестре врло брзо и дани Петровскога поста, проћи ће и други постови, проћи ће и године, требаћемо да подвучемо црту, да поставимо питање једни другима да ли смо били бољи, да ли смо се трудили да будемо бољи, да ли смо љубили ближњега свога, да ли смо љубили Господа и да ли смо бар једном у своме животу истински трагали, и хитали и борили се да свој живот усмеримо тако, како би он био угодан Господу.
Плашим се да би свако од нас имао негативан одговор. Али опет је Господ ту да нас крепи, да нас храбри, да нас подиже, да нас трпи по својој љубави, да нас благосиља својом милошћу. Важно је да се ухватимо браћо и сестре, грчевито за Њега, као нашега Спаситеља и да примамо Свете тајне које нам Црква даје од Тела Христова који је Христос. Једини који нас може извући од пропасти и од греха и од страдања и пре свега од смрти што је показао и доказао васкрсењем Својим.
Ето, свети људи Божији су се одрекли себе и прихватли Христа. Проблем данашњег човека, мада грубо звучи, нажалост јесте тако а то је одсуство вере у Васкрсење. Немање ни жеље ни потребе да живимо вечно већ се задовољавамо овим пролазним животом који, колико год да траје, нама је добар, фин, дај шта даш, а после шта буде…
Лаж је то браћо и сестре.
Христос Васкрсе!
