U пустињи људског страдања постоји оаза Живота. Од момента стварања човека, кроз густу таму изазвану људским злом и одсуством љубави, небеско царство привлачи људе светлошћу наде и вечним одјеком Логоса нашег Небеског Оца.
Иако га је немогуће подићи на земљи, рај ипак почиње да се открива човеку још за време његовог земаљског живота. Налазећи се у овом смртном телу, ми већ сада можемо приступити Извору Живота и осетити прикривену живу и постојану везу са другим и узвишенијим светом. То је могуће постићи због тога што се срж наших мисли и осећања не налази овде, већ у свету који је човечанство изгубило.
Без обзира на то што рај не постоји на земљи, његова врата се овде отварају. Управо Велики пост свакоме од нас може отворити пут у заједницу Небеског Оца, у Његово
Царство, које има ту силу да се усели у наше срце и да, у исто време постане Царство и рај. Али, како је могуће задобити то Царство и са којим оружјем је потребно ући у борбу, како бисмо повратили своје достојанство? Прво и основно што је неопходно Задобијање Царства јесте љубав. Она представља основни разлог захваљујући коме можемо да се крећемо по лествици Врлина. Она је уједно врхунац и циљ свих тежњи, највећи Жвотни победнички трофеј.
Вече недеље праштања у нама побуђује потребу да превазиђемо свој егоизам, гордост и таштину попут кугле о камен вере разбија смешну и приземну логику овога света како бисмо усвојили први час љубави и били спреми да опростимо и затражимо опроштај.
Осећајући Његов опроштај, ми не можемо, а да не опростимо другим људима. То је у једну руку исцелење нашег срца. Увреда, завист, љутња, презир и гнев, на људско срце делују као најболнији трн. Ако немамо воље и одлучности да их на време одстранимо, ако их не облијемо сузама покајања и милостиње, они ће се гнојити, тровати и заразити сав наш лични живот. Губећи силу, у једном тренутку ће и
наша душа подлећи његовом отрову.
Праштање је наше учешће у исцелењу, које у људима врши Божија Љубав, способна да лечи и обнавља. Фјодор Достојевски има снажну и веома битну поуку: „Да ли треба
силом побеђивати, или смиреном љубављу? Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу. Одлучиш ли тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити“.
“ Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у гру његовом, јер та је сила Божанске љубави врхунац љубави на земљи“
Свако од нас обдарен од Бога својим даровима, дужан је пре свега да буде човек молитве. само молитва има ту снагу да учини плодним сасушено земљиште нешега срца, да претвори воду у вино, да умири све бриге овога света, и да зацари добро.
Беседа није, нити може бити монолог, већ искључиво дијалог, Ми смо дужни да послушамо Његов одговор и то што морамо да учинимо. Чути Божији глас између гласова овога света је немогуће. Због тога је неопходно да утишамо све оно што нас омета у нашој беседи са Богом, да се, бар за време поста, пратимо из виртуелног пространства у реални живот, да ограничимо своје време проведено на интернету
и да се научимо живети не губећи драгоцено време живота у пространству интернета.
Пост представља време обнове, време духовног препорода, могућност да ступимо у одлучујућу борбу за свој изгубљени рај и за своје унутрашње Небеско царство.
Сваком од нас се пружа огромна могућност да опраштамо. Ко може да опрости? Само Бог! И Он даје нама, грешнима, то Своје Божанско право. Праштање припада Небеском Царству! За Цара Славе, измирење и праштање не могу бити двосмислени. За Његово царство је непојмљиво опростити у Храму а у животу проклињати; једнима праштати а друге мрзети; данас испунити тај чин, а у души оставити зло. Виша правда нас призива и даје нам право да то учинимо.
Нека би наше заједничко праштање открило све непрегледне хоризонте савршенства, који су некада остали затворени за врата раја Адамовом кривицом, који је био неспособан да у себи пронађе снагу да замоли опроштај. Нека би Бог Љубави и Мира свима нама указао прави пут кроз долину варљивих сенки земаљског града ка вечном Царству Небеског Града!
Из књиге – Померање границе срца
