Kада осване то јутро без тебе тек ћу тад знати да сам одрасла
и пробудиће ме танани зраци сунца искривљени од тмурних завјеса,
а нећу заплакати и тражити те као своју стару добру амајлију.
Само ћу навући своје рукавице од плавог плиша и бијелог конца
и хаљину, знаш, ону што никад нисам обукла пред људима
јер ме било срамота љубичасте крагне што се криво ломи.
Очи препуне дана, слика и усне нијеме од краја мог краја
намазаћу твојим бојама и поново их ућуткати.
Тешко ћу коракнути преко прага када обујем црвене ципеле
тешке од прашине која их је обојила у ћошку гђе су стајале,
али када успијем дотакнути ваздух, удахнућу га и насмијати се.
Kао шал за који нисам платила ни динар јер је био поклон
пружићу осмијех преко зидова којима сам се оградила намјерно
и појавити се међу људе којима се још увијек чудим
због једноличног погледа и мишљења, ужурбаног говора без смисла.
Без тебе ћу морати даље тог јутра, а иње по трепавицама ће пећи
да ме подсјети да нисам баш тако достојанствено поднијела пораз
и губитак за који нико није одговоран и због кога само ја кунем.
И тако… У свом том шаренилу које сам натрпала на себе
изгубиће се за све њих моја туга и слабости које не пролазе,
само ће наслутити да сам одрасла и коначно добила своје мјесто борца.
Ана Ичевић Вуковић
