Језик рањивости слепљује жар са браздом
сасирене крви, распаљује нерве под ноктима
што су давно кљувили раст под силом ципеле
и сломили се осетивши прве мајске дане, милу росу ко наду да Бог може плакати. Тим језиком, кажем посрнулом птићу, ја бих да певам
сваком бићу
најљубавнију песму од свих.

Стих по стих, тон по догађају који нас мења,
шаку по шаку задржану због смирења, због
немогућности да тинејџер бучан и жељан у овим годинама постане тих, стих по стих, најљубавнију песму од свих.

У чеп од боце да стане глас оних што певаху пре мене – ја морам да ходам
и дишем и радим, стиснутог сећања о чему сних, да слушам, причам, мним и зрим полако
за још један дан кад носим сако и чувам најљубавнији стих. Од свих.

Од стакла – једнак експлозији гранате,
да расечено ћутим у ситне сате, из страха
за јарца што по кошари скаче, и трза грло
све јаче, јаче, да пева, да вришти, шапне,
гласно плаче – од гвожђа, тежак у тој тишини,
оцу олово, оловци челик, ситан, жељом велик,
предмет и предан – стих један.

За све оне што ме ноћу воле у ситне сате,
завејани у сећању и окопнели у грудима,
оне што ме воде у списковима, бележе
у драгим чудима.
За оне што их тражим без вида, без слуха,
заборављајући мој глас крај уха,
оне што ме псују и памте тешке падове,
и за те гадове.

За мене тражећег, верујућег, детињастог,
сломљеног, умирућег, оживелог пред беспућем и опет нађеног код своје куће,
певушим, ко молитву бићу што измрвих,
најљубавнију песму од свих.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име