Многи од нас носе терет који тежи да нас баци и откотрља у бездно. Терет породице у којој смо рођени, терет нације у којој смо рођени чак и терет вере у којој смо одрасли. Како да се са тим носимо а да се под тим теретом не откотрљамо. Ако то не решимо тапкаћемо у месту. Некако идемо доле, па мало горе, то је и у реду, живот јесте динамичан. Направимо неколико корака напред, па онда неколико корака назад. Међутим, збир свих тих тамо – амо корака треба да буде у плусу, да ипак идемо напред. Напред да у току свог кратког живота научимо да живимо са сопственим теретом или прихватајући га, као нешто са чим можемо живети. А можда у неком тренутку када постанемо мудри и да га у потпуности одбацимо. Шта су то наши терети? наши терети су веома различити. Они могу бити узроковани простом баченошћу у свет, одрастањем без љубави, раном трауматизацијом, сиромаштвом , да смо одрасли у породици у којој је било самоубиства, да смо одрасли у породици где су се родитељи развели, да смо одрасли у породици где има пуно смрти и губитака. Све то може да буде терет. Ако се не суочимо са њим онда ћемо живети заробљени у прошлости, само се сећати прошлости а уопште не размиљајући где смо сада и куда идемо, где треба да стигнемо.
Тако да ако свој фокус пребацимо на задатак да видимо шта ћемо ми са собом у овом тренутку да урадимо, на који начин ћемо се развијати и како да прихватимо свој терет а да не дозволимо да нас он у потпуности однесе у бездно непостојања. Зато је читав живот један полигон, за стварање начина, вештина, мудрости да живимо са својим траумама и са својим теретом. Баш као што митолошка прича о медузи каже, да ако је погледамо у очи она ће нас скаменити, тако и када погледамо у своју прошлост која је пуна терета ми ћемо се зауставити у развоју . И тако окамењени ћемо се дефинитивно откотрљати и отићи у бездно.
Зато, гледајмо ка будућности. А време и наш живот јесте један континум садашњости, прошлости и будућности. Не постоји живот сада и овде, та прича је постала веома банална. Живот сада и овде је једна целовитост коју ми носимо. Научимо како да је носимо и како да идемо напред.
Зато разумимо живот као пакет прошлости, садашњости и будућности. Садашњост је тренутак у којем прошлост прелази у будућност. Тако да живети у садашњости и у смислу физике, протока времена не постоји. То значи да би време било заустављено. Када живот схватимо као континуитет , онда ће он имати своју истинску лепоту. И постаћемо мудри, научићемо да носимо свој терет да нас он не би одвео тамо где не треба. И зато имајмо јасне циљеве шта ћемо са собом, куда ћемо да идемо а то не можемо сами, него потражимо савет мудраца. Будимо паметни и отворени.
Психолог Александар Шибул
