Тој основној истини, која представља искуство и убеђење Цркве, многи супротстављају мноштво примера из Светога Писма који, по њима, сведоче о казнама које Бог намеће или обећава: потоп који дави свако живо биће на земљи, изузев Нојеве барке: ватра и сумпор који уништавају Содом и Гомор; гнојне ране фараонове; Давид који је за свој грех кажњен Авесаломовом смрћу; а у Новоме Завету преовлађује слика будућег суда и одмазде, подвајање на праведне и неправедне, претња паклом, где је „плач и шкргут зуба”. Тим библијским примерима људи придодају и сва природна зла која посматрају као „гнев Божији”, као апокалиптичке казне Божије јарости: земљотреси, поплаве, епидемије и тако даље.

Црква, међутим, разликује поучне слике од истине коју оне показују. Пад човека је истина, а тај пад нема само законски садржај него, као што овде покушавамо да изнесемо, јесте изопаченост живота, у коју је човекова слобода повукла свуколику твар – пошто је човекова слобода једина могућност за остваривање или за неостваривање циља постојања сваке твари. А изопаченост живота значи измену и нарушавање закона-начина функционисања живота. У свим библијским парадигмама кажњавања човека, и у сваком „гневу Божијем”, Црква види последице измењеног деловања закона-начина живота, последице одступања од „истинског живота”, односно бездан између створеног и нествореног настао из човековог бунта.

Педагошки језик Светога Писма, а поготову Старога Завета, који се обраћа једном тврдовратом народу, тумачи ове последице сликом која је разумљива превасходно палом човеку: сликом разгневљенога Бога Који кажњава преступ. Али Бог није осветник. Он само апсолутно поштује човекову слободу и последице те слободе. Не интервенише да би отклонио горке плодове човековог слободног избора. Јер, тада би отклонио и саму истину човечије личности и заиста задивљујуће, космичке размере те слободе. Божија љубав интервенише само да би слободно самокажњавање човека преобратила у спасоносну педагогију. Врхунац те интервенције је Оваплоћење Самога Бога, прихватање на богочовечанско Тело Христово свих последица човековог бунта, чак „до крсне смрти”, и преображај тих последица у однос и заједницу са Оцем, односно у вечни живот.

Према томе, без уклањања последица пада на начин који би ликвидирао и човечију слободу, човеку се поново додељује рајска могућност избора између живота и смрти. То је могућност преобраћања смрти у живот по примеру Другог Адама, Христа, или упорне верности смрти и паклу, која је заправо „неблагословено мучеништво проузроковано тиме што човек не љуби”.

За Цркву, Адамов пад (који за људски ум има потресне космичке и временске размере) јесте огромна апокалиптичка трагедија безграничне личне слободе, васионских размера истине личности – коначно, откровење „славе” Божије и бездимензионалне величине Његове иконе, коју је утиснуо у човечанску природу. То откровење Црква посматра кроз трагедију пада, откровење које даје смисао свеколикој твари.

„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији…Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада” (Римљ. 8, 19 и 22). Космичка перипетија која је започела у едемском врту није неуспех дела Божијег: свет природних катастрофа, ратова, пошасти, неправде, злочина, свет препун вапаја невиних жртава и јаука злостављане деце, свет дословно погружен у крв и сузе, тај свет свакако да није тријумф праведности; у очима верника, међутим, он је тријумф слободе, која, вођена љубављу Божијом, стопу по стопу, педаљ по педаљ, осваја пут ка обожењу. „Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити… јер ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Римљ. 8, 18 и 21).

Оно што би могло да буде неуспех дела Божијег, то је неко обожење човека и света које не би било ствар слободе – неслободно обожење је нешто толико противречно као и појам неслободног Бога: то је апсурд, односно живот без разлога и смисла. 

 

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

 

ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име