У библијској повести о стварању човека истину о икони Божијој, која је утиснута у човека, следи и допуњава истина о разликовању полова, односно о разлучивању на мушкарца и жену. „И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их” (Пост. 1, 27).
У тој реченици црквена егзегеза је видела повезаност онога што је „по образу” са „љубавном силом” човека, силом која га покреће да оствари живот као заједницу са другим полом, док, истовремено, иста та сила јесте и компонента живота, односно јесте начин да се људски живот сазда на новим личним подлогама (ипостасима), те да се тако човек рађа и множи, да испуни земљу и загосподари њоме (Пост. 1,28).
Постоји, међутим, и други опис стварања човека. Њега нам је сачувало друго поглавље књиге Постања (Пост. 2, 4-25), а филолози га сматрају за старију писану формулацију. Тамо се стварање човека не везује од почетка за разликовање полова.
Бог ствара првог човека, који има мушко име, а то је Адам. Али, то име изражава његово земљано својство (Адам=Земљанко), а не његов пол. Том првом и општем човеку Бог удахњује свој дах и чини га „душом живом”. Разлучивање полова следи само због тога да би послужило потребама заједнице: „Није добро да је човек сам; да му начинимо друга према њему” (Пост. 2, 18). И, гле, остварује се разликовање полова интервенцијом посебне стваралачке енергије Божије, то јест путем новог стварања (обликовања): Бог намеће Адаму „тврд сан” (екстазу) и узима једно од његових ребара, те гради жену (Пост. 2, 21-22).
У том другом опису свест о полности јесте први израз човековог самопознања: срећући се са бићем које је произишло из његовога ребра, Адам себи даје име, име које искрсава из његовог односа према своме другу. Није више просто Адам: он постаје иш, а она ишах – постаје мушкарац (човек), јер је она жена, човечица (Пост. 2, 23). Према критеријумима црквене егзегезе, у слици првог и општег човека треба да видимо нераздељиво јединство људске природе.
Али природна једнородност тела и костију (Пост. 2,23) није довољна да осигура оно јединство природе које би човека чинило иконом божанског тројичног јединства. Тројични прототип живота јесте јединство као заједница љубави, заједница одвојених и слободних ипостаси, а не неко природно дато јединство. Тако се поново враћамо на потребу разликовања полова, да би, унутар граница тварнога, могла да се оствари икона – пројава живота Нетварнога.
Сусрећући се са женом, Адам пророкује: „Зато ће оставити човек оца својега и матер своју, и приљубиће се к жени својој и биће двоје једно тело” (Пост. 2, 24). Заједница мушкарца и жене предодређена је да буде чињеница слободе која се испуњава у физичком (природном) јединству. Природно дата веза са прародитељима раскида се да би се створила нова веза слободног избора и преданости која се окончава не само заједничким живљењем, дружбом, моралном и духовном везом, него и телесним јединством, што ће рећи јединством живота, дословним са – постојањем. То је начин којим се унутар граница тварне природе остварује тројични прототип живота.
У библијској перспективи, дакле, разликовање полова, иако има своју подлогу у природи човековој, јесте пројава и манифестација његове природе – не циља превасходно на потребе и сврсисходност природе него на оно јединство природе које је плод слободе од природе, плод личне љубави.
Другим речима: разликовање полова не функционише код човека онако како функционише код животиња, где је искључиво потчињено физичкој нужности размножавања.
У Адамовом пророчанству које тумачи разлог и циљ разликовања полова, физичка сврсисходност размножавања уопште се не појављује – као једини циљ одређује се физичко јединство у ,једном телу”, у коме завршава слободно „приљубљивање” лицу другог пола. Али и у опису стварања човека које нам пружа прва глава Постања (Пост. 1, 26-29), перспектива пораста и размножавања људи појављује се као резултат посебног благослова Божијег (Пост. 28), односно специфичног благодатног дара који је понуђен човеку, а не као дата физичка нужност, како бива код животиња. Само грех, неуспех човека да оствари живот сагласно са својим тројичним прототипом, нарушиће тај поредак и пренеће циљ разликовања полова са изображавања Бога на неумитну нужност физичког овековечења.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
