Овај летимичан и можда претерано схематски историјски преглед има за циљ да назначи проблеме који су у вези са разјашњавањем, представљањем и сведочењем црквеног православља у наше време.
Различитост између православља и Запада престала је да буде очигледна – није више чак ни уочљива. Запад више нема географске границе – он је свугде. То је прва цивилизација у историји са истински светским размерама. А цивилизација значи: конкретне теоријске претпоставке, идеолошке или догматске, које се свесно или несвесно претварају у животни став, односно у свакодневни начин живота.
Данас, чак и у такозваним православним земљама, преовладава западна култура. Свакодневни начин живота има корене свог историјског формирања у западној метафизици, досежући чак до Томе Аквинског и до Августина. Због тога изгледа да је православље ограничено само на индивидуална убеђења – његовом утицају није потчињена животна пракса и историјско отеловљење истине. Православље се претвара у апстрактно учење, у бестелесну догму, односно, у очување богослужбених обреда и спољашних форми.
Ако све ово, међутим, представља „објективне” датости за установљење проблема, стварност живота се, свакако, не исцрпљује у феноменологији симптома. Свакако да динамика црквене истине може да буде заустављена, а православље да се налази у стању ћутања много деценија и векова. Међутим, одсуство конкретне историјске динамике – одсуство актуелног сведочанства Православља, отеловљеног у конкретном културном остваривању – не значи да одумире семе црквене истине и животворна сила изданка. У некој тајанственој утроби налази се ембрион живота и једном ће похрањено семе разорити громаду која је над њим.
У међувремену, барем што се тиче садашњег нараштаја православних, средишња тема богословског разматрања и живота верних јесте: одмеравање православља и Запада; анализа и проширивање многоструких пројекција тога одмеравања; његово смирено и крсно доживљавање; тражење решења оваплоћеног у ипостасној пројави живота, односно у личностима светитеља. Не треба да заборавимо да је критеријум православља црквена саборност, а мерило саборности је целовитост дарова живота у личностима светитеља.
Одмеравање православља и Запада није ствар апстрактних теоријских антагонизама, нити историјских спорова између институција, због тога и не може да се занемари братољубиво зближавање двеју расцепљених хришћанских цркава. Од превасходне важности нису теолошке разлике саме по себи, него њихов непосредни утицај на живот и на историјско деловање.
Православна свест мора да одговори макар на изазов западног атеизма и нихилизма, који су дословно уништили – и то не случајно – западно хришћанство претворено у религију. Критике религије од стране просвећености и либерализма, марксизма, фројдизма, атеистичког егзистенцијализма, научног агностицизма, изгледају неумољиво подробне и историјски оправдане. А питање је: какве одговоре живота и какву динамику живота православна црквена свест има да супротстави овим критикама.
Одмеравање изгледа врло неравноправно,
пошто се супростављају, са једне стране, овештале структуре једне цивилизације са врло снажним утицајем власти на организацију човековог живота, а са друге стране, православна свест која је сачувана само у литургијском искуству и у богословској речи. Ради се истински о „зрну пшеничном” које се губи положено у земљу – то је православље у наше време. Само што то умирање зрна представља наду и веру православних. Проблем православног сведочења данас је проблем разликовања између живоносног погреба „зрна пшеничног” и безнадежног и безизлазног пропадања које неприкривено нагриза структуре цивилизације јереси.
Безизлаз западне цивилизације већ данас није више теоретски: садржан је у агонији и аспурду свакодневног начина живота. Доспело се дотле да та цивилизација „равнотеже страха”, рационалистичких програма „опште среће”, потрошачког заноса и поробљавања човекове егзистенције од стране тоталитарних идеја, прети свеопштем животу.
И у тој смрти Црква и даље чека васкрсење мртвих. Докле год се чува и докле „дејствује” православно литургијско предање, чак и скривено у непознатим парохијама и епархијама, и докле год се богословско сведочанство артикулише са стожером у начину живота који је сачуван у богослужењу, цивилизација, која је антипод западној, тајанствено преживљава, а васељенски логос, који је за човека спасоносан, динамички чека своје рођење.
ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
