Црква очекује „васкрсење мртвих и живот будућега века”.

Овај свет пропадљивости и смрти једном ће заокружити свој егзистенцијални круг, не да би се погрузио у непостојање из којега је произашао, него да би се пројавио „у другом обличју” – да се васкрсло тело Христово покаже у својим свеопштим (католичанским) и космичким размерама, да се свет открије као Тело Христово „да буде Бог све у свему” (I Кор. 15, 28).

То ће бити „осми дан” стварања: насупрот „седмици (дана) која одмерава време”, осми дан „наговештава начин на који постоји оно што је изнад природе и времена”.

То више неће бити време наслеђа пропадљивости, него потпуног љубавног односа који се непрекидно одвија у динамици преображаја „из славе у славу” (II Кор. 3, 18). Било шта да сада кажемо о тој будућој слави биће само бледа слика оне стварности. „Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице” (I Кор. 13, 12).
У размерама „осмога дана” открива се стварност Васкрсења, јединство Бога са „целокупним родом Адамовим” – са свим људима без изузетка.

Иако ће ово јединство укинути природну удаљеност човека од Бога, оно чак ни тада неће нарушити слободу сваке личности. Тако ће за „достојне”, као што каже свети Максим Исповедник, који прихватају љубав Божију, јединство са Богом бити „божанско и непојмљиво уживање”,1 док ће за „недостојне”, за оне који су се одрекли могућности љубави, то бити „неизрецива патња”.2

Постоји само један квалитет живота „осмога дана”, а то је чињеница да љубав суди и љубав оправдава.

Оно што очекујемо до тада предокушамо у границама динамичног „квасца” који тесто света припрема за свршетак „осмога дана” – у границама Цркве. Тело Цркве је „првина” и „зарука” будуће славе.

У њему живимо причешћујући се храном – животом, претварајући (Евхаристијом, подвигом, богослужењем) индивидуално преживљавање у љубавни однос – постојимо носећи име које нам дарује Црква, које је ознака наше личне ипостаси и којим нас љубе светитељи, Богородица и Христос.

Не раздвајамо живе од упокојених него своју Евхаристију (Благодарење) заједнички приносимо Богу, јер оно што омогућава наше постојање јесте Његова љубав. Љубав Божија и пре општег васкрсења оживљава и одржава све нас – и живе и упокојене: „Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо, ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо” (Рим. 14, 7-8).

На који начин ипостас упокојених, и поред тога што је тварне природе, дејствује и живи пре општег васкрсења, на који начин је пре оваплоћења Христовог и Његовог силаска у Ад спасавана човечанска ипостас и како се пројављивала и пројављује слобода наших личних ипостаси после распадања наше биолошке индивидуалности?

Ова питања не добијају одговор из логичких предлога који не превазилазе могућности емпиријских потврђивања, него нашим двигом поверења и самопредавања љубави Божијој. Наше индивидуално расуђивање потврђује истинитост нашег индивидуалног приступа животу, односно, индивидуалног начина постојања. Вера у Бога је промена начина постојања и због тога језик вере није везан за индивидуално разумевање, то јест за индивидуалну интелектуалну самодовољност.

То је језик који химнама прославља љубав Божију, језик призивања Његове милости. Његова љубав утемељује нашу личну ипостас „безмерјем безумне љубави” – а безумни љубавник (љубитељ) никада не оставља свога љубљеног у непостојању. Без признавања и прихватања те божанске љубави, смрт је само некакав гнусан и необјашњив апсурд. За вернике, напротив, она представља последње и крајње искушавање њиховог поверења и самопредавања Богу, Који „зове непостојеће као постојеће” (Рим. 4, 17).

Фусноте

1 Свети Максим Исповедник, „Богословска поглавља”, I, 51. Р.С. 90,
1101 С.
2 „Исто“, IV, Р.С. 90, 1312 С.

ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име