У сваком случају, јерес се не пројављује само као догађај (чином раскола, схизме) већ и као теоријско учење. Јеретици заступају одређену „истину” која не одговара искуству и вери католичанске (саборне) Цркве. То неодговарање искуству и вери католичанске Цркве јесте критеријум за разликовање јереси од православља (православности). Чине се покушаји да се тај критеријум објективизује у оросима Сабора и у списима црквених Отаца, мада никад не престаје да се претпоставља динамичка недефинисаност живота и непосредност искуства.
Дефинитивне формулације истине и динамичка недефинисаност њеног искуства представљају два, у сваком случају, неусагласива момента у равни логичког размишљања.
Они, међутим, могу да се усагласе на нивоу живота и ипостасног носиоца живота, односно личности: због тога, критеријум црквене православности јесте искуство и саборна вера Цркве, оваплоћена у личностима светитеља. А светитељи Цркве се не показују на основу својих моралних квалитета, него на основу пројаве-изображености истине у њиховим личностима.
Критеријум истине је црквена саборност, а мера саборности је употпуњавање благодатних дарова живота у личностима светитеља.
Примена тих мерила и критеријума ради раздвајања православља од јереси неподносив је скандал за рационалистичку мисао: она оставља необјашњеним многе аспекте Црквене историје или бар компликује оно што бисмо ми сматрали логичким тумачењем тих аспеката.
Често су, например, јеретици претежнији по броју, па ипак се коначно саборном признаје Црква која је бројчано у мањини. Говоримо о признавању православности од стране тела народа, па ипак, критеријум за признавање није објективан и одређен, односно, није мишљење већине.
Некад се јерес намеће не само бројчано него и временски, јавља се у току дугог временског периода као ауторитативна истина и вера Цркве. Па ипак, на крају се православље тријумфално враћа, чак и ако се сачувало у личности само једног човека. Императори се боре против православља и подижу гоњења на православне; један број епископских сабора догматски учи на начин неправославан и јеретички начин, али бива и обратно: световне власти, али и клирици, силом намећу догматично или литерарно православље, док су они сами трагично лишени етоса православне истине. И кроз сва та „спољашња” и „унутрашња” подривања, православље се коначно чува – или је барем сачувано кроз векове – као жива народна свест верности искуству и сведочанству апостола и светитеља.
Како је, дакле, успео да се сачува тај неодредиви критеријум који дели православље од јереси? Како се објашњавају сви ови наведени симптоми, и многи њима слични, ако је одсутно било какво мерило објективног и ауторитативног наметања истине?
Одговор се налази у упорности Цркве да истину поистовећује са животом, а живот са личношћу, која је његов једини ипостасни носилац – у одбијању Цркве да непосредност искуства и односа замени интелектуалним схемама, етичким кодексима и структурама власти и ауторитета. Тако се православље задобија или губи, као што се задобија или губи сваки благодатни дар живота: аутентична љубав, неко достигнуће уметничког израза или динамичко полазиште знања.
То очување или губљење остаје недокучиво за „објективне” критеријуме науке и историографије – као што, уосталом, за те исте критеријуме остаје недокучива жива функција језика са његовим историјским преображајима, или стваралачки изрази уметности и њихова друштвена ”семантика”.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 10.06.2022.
