Педесетница – силазак Светога Духа – јесте догађај који представља оснивање и устројавање Цркве. Не оснива се нека институција него се рађа „нова твар Благодати”, односно, могућност бесмртног живота који је човеку дарован од стране Бога. Због тога Педесетница – силазак Светога Духа – и није догађај који се одиграо „изједна” него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву. Црква је Вечера, чин једења и пијења.
Међутим, да би подарило живот (а не да служи привременом преживљавању), то једење и пијење претпоставља животворно деловање Светога Духа, односно, претварање пропадљиве хране у храну непропадљивости, у могућност вечног живота, у „лек бесмртности”. На сваком евхаристијском сабрању Црква призива Светога Духа Божијег да изврши то егзистенцијално претварање: „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове. И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога, а то што је у Чаши овој часном Крвљу Христа Твога, претворивши их Духом Твојим Светим”. А заједница сабрана око часне Трпезе потврђује овај призив узвикивањем сагласности „амин”.
Ова мала реч, ово „да” којим човекова слобода узвраћа на љубав Божију, као литургијски израз представља колективно обавезивање на Завет, потпуно присаједињавање, али, истовремено, и благослов од стране Онога Коме се човек потчињава. Сагласност евхаристијске заједнице са призивом Светога Духа бива „у Христу”, који је „Амин, Сведок верни и истинити” (Откр. 3, 14): ,јер колико је обећања
Божијих, у Њему су да, и у Њему су амин, Богу на славу кроз нас” (II Кор. 1, 20). Од Оца иштемо Духа приносећи амин које је Сам Христос, односно, савршено послушање живота божанској вољи.
Егзистенцијално претварање, које се у Евхаристији одиграва силаском Светога Духа, не односи се само на предмете приношења по себи нити на индивидуе саме по себи, него на однос индивидуа према тим предметима, на однос узношења и преношења твари Богу од стране човека – однос који преображава начин живота, претварајући постојање личности и предмета у евхаристијску заједницу са Богом и учествовање у тројичној пуноћи живота. Призивамо Светога Духа „на нас и на (ове) предложене дарове”, тражећи управо преображај живота и стицање непропадљивости: да се претворе Дарови, а они који се њима причешћују да се претворе у нову твар, ослобођену од смрти – у Тело Христово.
Оно што се животворним силаском Светога Духа претвара није природа личности и ствари, него начин постојања те природе. Човек и даље остаје тварна природа, а тако исто и принесени дарови. Та тварна природа се, међутим, нуди да постоји и удостојава се да постоји тако што ће живот црпети не из властитих животних могућности (које су привремене и пропадљиве) већ из свога узношења и предавања љубави Божијој и заједници са Њим – као што то чини и тварно тело нетварнога Логоса, то јест Тело и Крв Христова.
Христос се очовечио не привидно и не на нивоу емоционалних и етичких аналогија, већ на начин којим се саздава и којим преживљава човечанско тело. Тако и човек у Евхаристији не приноси Богу своје емоције или своја морална достигнућа, него начин на који се остварује његов живот: узимање хране која га одржава у постојању. Он приноси своју храну-живот, што значи: не сматра је својом, већ је признаје као дар љубави Божије – „твоје од твојих Теби приносимо”.
Тај принос наилази на животворни одговор Светога Духа који начин одржавања живота претвара у начин истицања непропадљивости живота. Тако се човечија храна – хлеб и вино – у Евхаристији показује као могућност вечнога живота, односно, јединства тварнога и нетварнога; показује се и пројављује као чињеница живота, истоветан са световном Плоти Бога Логоса, Телом и Крвљу Христовом.
У Евхаристији Цркве одиграва се оно што се одиграло и при „силаску” Светога Духа на Богородицу, односно, што ће се одиграти са свеколиком твари када „се све састави у Христу” (Еф. 1, 10): тварно се сједињује са нетварним, Хлеб и Вино јесу Тело и Крв Христова, а црквено сабрање представља остварење и пројаву Царства Божијега.
„Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
