Пролазећи кроз библијске слике раја у својој расправи са речитим насловом „Дословно значење Постања“ (401-414) касни Августин сваку од њих немилосрдно везује за садашњу, опипљиву стварност.
Дрво живота?
То је “заиста била нека врста дрвета”.
Дрво познања добра и зла?
„И ово дрво треба схватити не као метафору, већ као истински право дрво“ – Пад се састојао у кушању неког воћа (помума) попут јабуке или смокве.
Четири реке чији је извор поток који залива рај?
„Ово су стварне реке, а не метафоричке слике које не постоје у природи“.
У „Повлачењима“, Августин жали што је у младости „објашњавао речи Светог писма према њиховом алегоријском значењу, не усуђујући се да буквално схвати велике мистерије природе“.
Рани Августин, пратећи Предање и грчку теологију, спремно је вукао аналогију између праведника којима је обећано васкрсење и првих људи: „након телесне смрти коју носимо за први грех, наше тело ће временом и по свом поретку бити враћено у своју првобитну снагу“. Али, у својим позним годинама, Августин жестоко пориче ову мисао: „не треба да мислимо да ћемо у васкрсењу имати такво тело какво је имао први човек пре Пада“. Када постанемо „слични анђелима Божијим“ (Мт. 22:30) примићемо не тело које смо изгубили у Адаму, него једно много боље, онолико колико је духовно боље од душевног.
Али, ако не можемо да проценимо почетак по крају, онда – да бисмо разумели живот у рају – морамо прибегавати стварности данашњице. А касни Августин чини управо то, приписујући становницима раја све оно што ми данас чинимо, укључујући и цео процес варења и полног односа.
Августин пита: „Ако жена није створена за рађање – за шта је онда?“
Да Адаму недостају радне руке да обрађује рајски врт, Бог би му дао физички снажног човека да му помогне. Али пошто је Адам добио жену, она није била потребна за плевљење леја: „Да су они [први људи] живели верно, праведно, послушно и служили Богу свето, из свог семена, по вољи Божијој, потомство би могло бити рођено без икаквог страсног превирања жеља и без тешкоћа и мука порођаја“. Стога је Бог од самог почетка опремио човека свим органима неопходним за размножавање.
Једино по чему се, по касном Августину, рајски човек разликовао од нас била је његова способност да вољно контролише своје гениталије: „Да нису згрешили… заповедали би својим удовима којима се плод зачиње снагом тог покрета воље којим заповедамо својим ногама када ходамо“.
Августин је, пре крштења, имао богату историју љубавних авантура и чак је успео и да добије дете.
Зналачки, он се жали на жалосну неконтролисаност сексуалне жеље: „тај импулс долази у прераном тренутку, када га нико не тражи и понекад душа гори, а тело остаје хладно“. У рају је све било другачије – „поље рода“, да први људи нису починили грех, било би оплођено оруђем намењеним за то, као што се сада земља оплоди руком земљорадника. Скептицике којима је то немогуће, Августин подсећа „на природну способност неких животиња да задивљујуће померају одређене делове своје коже, чије дрхтање не само да одбија муве, већ и одапиње продируће стрелице“. Шта је са кравама и биволима – „постоје људи који могу да контролишу одређене делове свог тела на начин на који обичан човек не може: неко може вешто да помера уши, оба или наизменично; други – кожу чела, спуштајући косу скоро до нивоа очију; трећи може прогутати разне предмете и онда их лако извући назад“.
Дакле, шта је спречавало Адама да вољно изазива ерекцију? – пита се Августин.
Такав натурализам изазива чуђење чак и код савремених читалаца који се не могу лако изненадити налетима сексуалне фантазије. Тако је, према француском писцу Паскалу Брукнеру, Августин „измислио нешто што би се могло назвати сексуалношћу без либида“.
Способност која се приписује Адаму да „вољно контролише свој уд“ подсећа Брукнера на неозбиљну песму Џорџа Брасенса која описује управо супротно:
„Помислим ли само на Едит – имам ерекцију;
помислим на Колет – оно ништа се не дешава“.
Наравно, у својим закључцима Брукнер није сасвим фер према Августину: „Механички чин, лишен узбуђења – Августин је антиципирао модерну порнографију, ову деенергизовану сексуалност“. Па ипак, тешко је не сложити се да Августинов рај има груб сензуални хедонизам. Занимљиво је да ли би се и сам Августин још 387. године окренуо хришћанству да је нешто слично чуо са црквене проповедаонице?
Пошто је, према касном Августину, човек од самог почетка био биолошки организам, а Бог је првобитно људе обдарио потпуно истим физикалном конституцијом као тренутно живуће представнике људске врсте, становници раја су били смртни и рањиви као и ми сада.
Бесмртност за рајског човека била је чисто екстерни дар – Адам и Ева, заједно са свим својим потенцијалним потомством, морали су повремено да једу плодове дрвета живота, користећи их као неку врсту лека против смрти и старења: „Његова (првог човека) бесмртност није лежала у структури његове природе, већ у Дрвету живота, од којег је био одвојен после Пада да би могао да умре“. Поред плодова Дрвета живота, људи су у рају „имали и другу храну коју су узимали како њихова душевна тела не би осећала ништа оптерећујуће од глади и жеђи“.
Ако би се људи размножавали, али не би умирали, убрзо би се нашли у скученој рајској башти, ма колико она била велика.
Августин је нашао решење: људи би, након што поживе у рају, аутоматски били пренети на Небеса, попут Еноха и пророка Илије и претворали би се у анђеле, без потребе за храном и сексом. У Августиновој концепцији, уздизање на небо се може упоредити са вожњом у лифту – у једном лепом тренутку, заобилазећи смрт, само се винете увис.
„Зашто Адам и Ева нису могли да уступе место својим наследницима не смрћу, већ транспортом (на небо), ако су они, живећи праведно, безгрешно рађали децу?“ – пита се Августин. Због своје непослушности људи су изгубили могућност безболног преображаја у духовна бића.
Дакле, живот анђела на небу, обећан у васкрсењу (Мт. 22,30), никада није био део људског искуства.
Адам је избачен из раја, а да никада није постао анђео.
Поистовећујући људе у њиховом првобитном стању са палим човечанством, Августин – који се сматра оцем латинокатоличке доктрине првобитног греха и корумпираности људске природе – у суштини је умањио размере Пада.
Да, Епископ Хипонски је учио да су људи због греха постали похлепни (concupiscentia), а њихова воља толико покварена да без помоћи благодати не могу да верују у Бога и да се труде ка добру. Међутим, упркос томе, Августин је инсистирао да Пад ни на који начин није утицао на онтолошки статус човека – грех није донео значајније промене у људском телу или свету који га окружује.
Управо је ова тврдња прешла из Августинових касних списа у каснију западну теологију.
Тако је преодредила успех теистичког еволуционизма.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989. у Москви.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији у чланцима објављиваним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и другим.
Аутор три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
